Smrt

Miris ustajalosti vazduha zajedno sa bukom automobila koja je dolazila sa ulice cinio je , da u ovom sobičku od svega 13 kvadrata posle pet minuta boravka u njemu osećate konfuznost , zbunjenost I opijenost koja vas vuče ka dole u neku nesvest kako fizički tako I psihički . Zidovi oblepljeni tapetama boje prolivene kafe po papiru na kojima beše par slika , stari drveni stočić I krevet u ćošku sobe desno od vrata ovog apartmana stvarali su isti efekat . Pokriven starim ćebetom , tamno braon boje na krevetu lezao je on . Čovek ćelave glave , sveže obrijan sa dugim sedim brkovima koji su sa izboranim čelom odavali neku mudrost I tugu . Gledao je u času sa vodom na stočiću . Na unutrašnjim zidovima ovog staklenog predmeta oblika valjka nakupili su se mehurići kiseonika,zarobljeni izmedju stakla I vode . Ta voda , taj poseban element , nosilac raznih simbola , a pre svega zivota , u sobi koja je gušila svojom bojom I starošću činila je iskru nade , ono malo svetlo sto sija u tami . Čiča je gledao u nju , iskolačenih očiju I raširenih zenica . Odjednom kao kad voda probije branu , uragan krene da pustoši , navrle su misli . Ono malo vode u časi se pretvorilo u okean , a njegovih 87 godina zivota krenule su ispočetka kao repriza nekog starog filma . Sećanja su navrla . Prve tuče I ljubavi , kradja komšijinog voća sa drugarima kad je imao šesnaest , diplomski sa 25 , posao zamenika direktora u velikoj firmi sa 28 , sve je islo na bolje , sve do jednom . Onda je došao osamnaesti decembar , beše petak . Tada je imao 33 . Taj dan kad se vratio iz vojske , isti dan saznao da je izgubio posao , setio se svih svadja sa ženom , momenta kada je prvi put udario , kad ga je ostavila , kad je krenuo da gubi sve . Krenule su da se javljaju slike svih onih ulica predgradja u kojima je pijančio , tukao se I polako gubio život . Tih 50 I nešto godina prošle su nekako sporo , prosjacki , a svaka sledeća je bolela vise od prethodne . Setio se kada je mrtav pijan sa 56 upao u reku I da ga onaj mladić nije spasao , verovatno bi sad bio mrtav . Baš kao I tada krenuo je odjednom da se guši , da kašlje , da maše rukama grabivši za život , žalio što se nije borio nego je posustao . Žalio je što nije ostvario gomilu svojih snova , malih I velikih . Hteo je da ustane da dohvati prokletu času vode , da se spase , ali nije mogao , već dvanaest godina je bio invalid , a njegovo gušenje niko nije čuo . Bio je sasvim sam . Tako je iznenada , bas za vreme nečijeg prosvetljenja I žaljenja za životom došla smrt kao što obično I dolazi . Ušla je tiho kroz ključaonicu na vratima , sasvim nepozvana odnevši sa sobom jos jedan život I hiljadu neostvarenih snova.