Lutalica

Ne!Ja nisam putnik, ni prolaznik, ni čuvar sreće ili zla na ovom svetu. Ja sam lutalica.

Zarobljen u materijalnom ne dopuštajući da ono ovlada mnome. Trudim se da vratim ono duhovno, povratim se onome iz cega sam nastao. Borim se,padam,ne posustajem i nikada ne odustajem. Zato i jesam lutalica, jer padam sa pobede na poraz i sa poraza na pobedu.Lutalica jer još ne znam svoju svrhu u ovom materijalnom svetu.Lutam u potrazi za višim ciljem. Moja osećanja lutaju jer cilj je nakad čvrsto definisan, a nekad idem ka njemu ne znajući zašto. Nekad se samo krećem jer sam tako navikao.Moje telo možda miruje, ali su duh I mašta uvek u pokretu. Lutaju i traže. Traže odgovore na sve patnje i ljubavi, maštanja i praštanja, borbe i padove i sve ono zbog čega sam i što me čini onakvim kakav jesam. Traze odgovore za postojanje svake čestice u mome telu i gube se u svemu tome, umesto da osećaju i prihvate ono što jeste one rade ono što je najgore. Najviše ljudski. 

Komplikuju.

Bol

Sveća je gorela.

Polako vosak se topio niz sveću ostavljajući trag za sobom silazio je u susret papiru. Oticao je kao i njegov život. Arapina čije je lice zaklanjala platnena kapuljača. Plamen sveće, plamen života ove kamene prostorije u kojoj je sedeo obasjavao je ožiljak na njegovom licu. Trag na koži govorio je bezbroj reči. Reči bola i teških vremena. Hteo je da piše, morao je, ali nije mogao. Prošlost mu nije dala. Ožiljak se probudio. Oživeo je. Sišao je ka srcu i napravio duboku ranu na njemu. U stvari samo je sasekao konce koji su je držali zatvorenu vec duže vreme. Prošlost je dobila tužno lice i telo puno ožiljaka. Sećanja su dobila kandže koje su se zarile u njegovu svest, a plamen sveće im je pomogao da se odigraju ponovo. Tu pred njegovim očima. Izgledala su stvarno koliko i onda kada ih je proživljavao. Suze su potekle noseći kajanje sa sobom. Arapin je bio jak, ali sada se prepustio prošlosti. Njoj koja je samo sećanje na prošli trenutak, dao joj je nešto više. Podario joj je život i sadašnji momenat,puštajući je da boli. Bio je usamljen. 

Bol je bila jedino moguće društvo u tom trenutku.Zato joj se prepustio.

Izgubljene duše

Nekad, onako od neke tuge iskočim iz svoje kože, odvojim se od tela I lutam.

Zamislim, stojim na sred sobe.Lebdim dva metra iznad poda kao uhoda. Vidim vas sve, a vi mene ne. Nisam vise čovek, ni putnik, ni prolaznik. Ja sam ovaj trenutak i ovaj trenutak je u meni.

Posmatram I cutim.

Mnoštvo živih bića,a plastičnih lica što sjaje se u prostoriji punoj dima.

Vode razgovore iz interesa,radi lažnog ponosa,čisto iz neke svrhe,

duše su im svima krhke,

pune straha od ostvarenja snova,straha od pada na putu ka njima,

jer kad ljudi vide kako padaju smejaće im se.

Zato su se poklonili većini i smeju se svima,tim drugima.

Što posrću I dižu se na putu ka slavi,

a mogli su biti jedni od njih,ti borci pali,

što posle svakog pada su ustali,

ali nisu!

Već iz neznanja obgrću se plastovima malodušnosti,

okreću srce povodljivosti,dušu uobraženosti i stavljaju maske lažne sreće

izgoreće im životi kao sveće,

jer žive u lažima u koje su sami poverovali I drugima predstavljaju isto,

taj prljavi pogled lažne srece.

Ja se ne dam zavarati i vidim sve čisto.

Osećam ih i mržnju njihovu prema svima,

što bolji su od njih,

a vidim kako rugajući se njima,

misle da uzdižu se iznad svih.

Onda čujem krik,jedan mladi lik bledoga lica,

a u rukama mu devojka nestvarno lepog lica,kao crtež ili skica,

ostala je bez zivota!

Gledam njenu dušu kako napušta telo,odlazi na bolje mesto,

gde istina se dešava često.

Gde ne možes biti osoba ispod maske.

Gde zavist,pohlepu I uobraženost andjeli plamenom ljubavi gase.

Gde ne postoje društvene klase

jer tamo gde je ona otišla priče kažu,svi se spase.

Zato spuštam pogled,disanje mi zastaje,nekako se koči,

i ruka mi drhti dok istini gledam u oči.

To veče smrt je ponovo dosla po svoje.

Tebi,moja vilo

Ležim u krevetu, gluvo doba noći, ispred mene prozor. Pogled na urbani pejzaž sa tamno plavim, skoro crnim nebom u koje sto više da gledam kao da guta zvezde, proždire ih, a beli okvir koji se bojažljivo sjaji pred lepotom meseca daje savršenstvo slici. Zamišljen sa pogledom na jednoj od mnogih zvezda, uronjenih u more univerzuma, moje misli se prepliću, tonem, prepuštam joj se da me vodi. Kao da znam da je baš ta zvezda u koju gledam moja. Da su na njoj zapisani svi moji usponi i padovi, sve moje želje, maštanja i buduće ljubavi. Odjednom se pojavljuješ ti što mi ne daš mira noćima, ti čije ime govorim u snovima. Silueta tvoja, u mraku kao dečija, izlaziš iz šume i krećes prema meni. U plavoj haljini šećeš lagano, kao neka vila dok ti duga kosa pada na ramena, a vlasi trave miluju ruke. Sve si mi bliže. Eto te,

tu na svega stopu od mene, osećam kako dišeš, i dok me miluješ rukom po licu, ja te gledam i šutim. Izgubljen u tvojim očima, smedje boje koje sijaju u mraku, kao dva bisera. Mora da je to od punog meseca, ili je pak njihova beskrajna lepota plod moje zaljubljenosti i mašte koji polako prelaze u ludilo za tobom. Sve je tako stvarno, i dok spuštam glavu da poljubim tvoje usne sve nestaje, gubi se u bestrag. Opet prozorsko okno i slika u njemu. Ovoga puta razdraganih crvenih boja koje se mešaju sa plavom u nedogled i daju lepotu slici. Shvatam da je sve bio samo san i dok gledam Sunce kako se ponovo radja u meni ne prestaje nada da ćes jednog dana biti moja.

Srećniji početak

Ljudi obično ne obraćaju pažnju na stvari dok ih ne izgube. Većina vas oseća gubitak, kada se on desi počinjete da patite. Jeste li tako osećali sreću dok je to nešto, pre nego što je nestalo bilo tu kraj vas? Verujem da će većina odgovoriti sa ne. Naravno, zašto bi iko mario za nešto što ima, pa bože tu je, njegovo je. Isto je i sa pričama, onim životnim. Počinju sa nekim tragičnim dogadjajima. Gubitak imovine, drage osobe ili nešto treće šta god to bilo. Onda se većina vas veže za to. Prošlost zarije svoje kandže duboko za vaš vrat i vuče vas dole, ka dnu. Polako se gušite dok ona ispisuje priču, koju ste vi mogli učiniti drugačijom dok slova i reči iste polako blede kao vaš život. Šta je sa svim onim srećnim trenucima? Došao je jedan loš i sve ostale srećne ste odma zaboravili? Šta je sa ispijanjem toplog čaja u hladnim zimskim jutrima, smejanjem sa voljenima, maminim kolačima, jesenjim šetnjama i svim onim malim lepim stvarima koje bi trebalo da čine život, koje bi trebale da pišu svačiju životnu priču? Moja priča ne počinje tužno ili tragično. Ona počinje negde daleko u dolinama mašte, na planinama volje, u pustinjama samoće gde stvarnost nestaje. Ostajete sami vi i tišina. Naučite da je slušate jer govori mnogo više nego što joj samo ime kaže. Ime je ipak samo ime, obična reč. Neka takva bude i vaša priča. Neka počne isto gde i moja, tamo gde strahovi nestaju i samo ostaje mesto za hrabrost i istrajnost. Obraćajte više pažnje na ono što imate nego na ono što nemate, jer ako ste u mogućnosti da sada čitate ovo onda verujte mi imate mnogo toga, bogatiji ste od pola sveta. Problemi su prolazni, dodju i odu, a na vama je da izvučete pouku, otvorite srce i razum, raširite ruke i obgrlite sreću. Sreća i ljubav su svuda i u svemu oko nas, čekaju da ih pustite u svoje srce. Zato dozvolite im da udju, dišite punim plućima bez imalo kajanja i garantujem vam da nećete više nikada žaliti za životom.

Iza plavih očiju-posvećeno

 

Negde daleko, iza njenih očiju boje mora pred oluju krio se ceo jedan svet samo njoj znan. Videti ga nisam mogao, ali slutio sam njegovu lepotu. Videlo se samo more. Beskrajno plavo prostranstvo plašilo je izgledom, a ja sam želeo da postanem njegov mornar. Da savladam svaku njegovu oluju. Da dodjem do tajnog ostrva skrivenog u magli i odmorim srce na njegovoj plaži . Da uživam u svakom tajnom vrtu, zavirim u svaku njegovu pećinu i saznam svaku tajnu koju ona krije na njemu. Radoznalost me vukla za nos poput deteta koje trazi izgubljeno blago u snovima. Ili je ljubav bila ta koja me vuče? Terala me da ga osvojim, a odoleti mu nisam mogao. Želeo sam to more, to ostrvo i sve tajne koje ono krije. Ne da vladam njime već da postanem njegov deo. Želeo sam nju pored sebe da me zagrli u ovim hladnim noćima. Da mi priča o čarobnom svetu koji krije u toj maloj glavi. Kad se umori da se nasloni na moje rame i mirno da zaspi, znajući da čuvam sve njene snove i da nikome necu dozvoliti da ih uništi. Ne znam kako i zašto, ali želeo sam to više od svega. Da budem čuvar čarobnog ostrva iza njenih plavih očiju.