субота, 06. јун 2015.

Moj svet-Pismo strancu-peto








  Svet je pao stranče. Nisko na kolena pred bezosećajnom ekspanzijom ljudskog ega u nezasitoj želji da ojača materijalizam. Podigla se pohlepa, ponovo na noge i zašla je u naša srca. Slušamo samo razum, a i on ne radi kako treba i osećanja smo bacili sa strane, da kupe prašinu i čekaju neka bolja vremena. Prestali smo da verujemo, ne u boga i ideale jer njih će uskoro biti više no ljudi, nego u nas same. Intuicija i srce su prestali da rade još pre par vekovam, a mi smo počeli materijalizmu da se klanjamo i Bog nam se zove tehnologija. I ja ulažem protest na sve ovo i ponizno molim saslušanje pre nego me pogubite vašim osudama i komentarima punim neke više vrednosti, te vas pitam.


  Zar je toliko teško biti ono što čovek zovu? I jer Čovek treba biti izumrla vrsta? Da li smo zaboravili da smo duhovna i energetska bića, a ne materija u kojoj se ukorenismo? Hoćemo li dopustiti da nas ocenjuju po istim merilima, dok šire priču da svi smo različiti? Jel su tudja patnja i bol toliko manje no naše da oči zatvaramo pred njima i okrećemo im ledja? Ne treba li jedan čovek biti iznad drugog samo onda kada mu pomaže da ustane? Hoćemo li nastaviti da ubijamo ljude koji nas bude iz okova materijalnih misli i ukazuju da može biti bolje? Zar smo za istinu toliko slepi? Jel treba da molimo za lajk dok na drugom kraju sveta mole za dan života više? Jel treba žaliti što nemamo najnoviji komad odeće dok negde tamo žale za komadom hleba? Hoćemo li pustiti da život živi nas umesto da mi živimo njega? Ne sečemo li šume koje su dah našeg života zarad parčeta papira koji odredjuje sve pa i cenu života samog? Treba li jedna osoba da ima više prava na slobodu nego druga samo jer ih deli par stotina kilometara? Zašto smo zaboravili da se svet menja tek kad promenimo sebe? Dokle ćemo ubijati životinje i krčiti sve na svom putu? Nisu li i one jedni od nas, stanovnici planete koju delimo? Samo ću reći da delfini imaju više vrsta jezika, a svaki jezik više vrsta dijalekata, te vas pitam ko je napredniji, mi ili oni? Znači li to što ne govore našim jezikom da ne možemo čuti ono što nam govore? Hoćemo li nastaviti da se ponašamo kao da imamo sto planeta, a ne ovu jednu? Jel treba ceo život da prodje da bi na samrti shvatili da umiremo neostvarenih želja? Kad ćemo izaći iz lažne stvarnosti i videti da stvarnost kroje misli, a misli stvaramo sami? Koliko će se još puta ponoviti istorija? Koliko će još života uzeti ova crna zemlja? Koliko će još biti grobova, prepunih želja, ideja i neostvarenih snova?


 Dok se to ne desi ja ostajem stranče smiren i u tišini da delam na štetu ovog materijalnog sistema. I ovaj svet je moj koliko je i tvoj i jednako je naše pravo na njega, ali te molim zagledaj se u njega bolje, a u dušu svoju dublje. Do tada te ostavljam da koračaš ka putu promene i želim ti da vidiš što dalje, bolje i šire.

  Sve najbolje. Tvoj andjeo čuvar.