Pismo strancu-četvrto(za sve moje ljude)

  Prošlo je stranče. Vreme što uvek prolazi. Ostavlja sećanja, uspomene, osmehe i ožiljke na duši i ne vraća se. Nikad. Mi ostajemo, neki se menjaju, neki ostaju isti. Mene su stranče menjali, ljudi, odluke, knjige i iznenadni trenuci. I volim ih sve jer sam postao drugačiji, sebi bolji i ne žalim za vremenom što prodje. I ove četiri godine su proletele u treptaju oka. A ja pišem ovo za sve moje ljude stranče, i za tebe isto. Za moje šašave budale što me zovu filozofom, a ja se smejem samo, jer sam sam to što jesam. Lep na neki poseban način kao i ti i svi moji ljudi, svako ponaosob i za sebe.

  Ne znam hoće li pročitati ovo jer će ih verovatno mrzeti. Verovatno i tebe mrzi, ali ja ti pišem jer ne znam drugačije i nemam kome drugom. Ne znam ni što pišem. Sedim polupijan u autobusu i vraćam se kući u pola tri ujutru. Volim da gledam kroz prozor dok se vozim, obično razmišljam o životu i budim sećanja na sve i svašta. Setih se kako sam zimus dok je padao sneg došao do zaključka kako ne poznajem njih. Te ljude sa kojima sam delio to nešto te četiri godine. I kako oni ne poznaju mene. A opet ih volim, na neki sebi svojstven način, i želim im isto što i sebi.

  Da se smeju što više, životu koji dolazi jer tek smo jednom nogom zagazili u njega. Da se rugaju svim nedaćama što će ih snaći jer biće ih mnogo, a ja im želim da ih bude što manje. Da nikad ne odustanu i ne posustanu. Da veruju u svoje snove. Najviše u one što su imali kao deca, jer sad su već postali ljudi. Da svi postanu ono što se Čovek zove. Da ne shvate život ozbiljno, nego da se igraju sa životom. Da završe te fakultete, a da, pre toga da ih upišu. I da zajebemo taj sistem pto nas vuče na dole. Da svi vozimo dobra kola i živimo negde daleko, gde smo maštali da ćemo živeti kao deca. Da se jednog dana nadjemo negde za jedno 15,20 dina. Ja ako ne budem mogao da dodjem zbog promocije svoje knjige u Moskvi neće biti frke. Doči će svi kod mene kuči jer ću im kupiti karte i ugostiti ih u svojoj kuči. Da sedimo oko logorske vatre u mom dvorištu i prisećamo se starih vremena. Buke,galame i smeha. Izjava naših profana, od zašto beli medved ne ide u vodu, preko 33 ludila do hoćete li prestat uz puhanje u šiške na kosi. Možda ću tada uspeti da ih upoznam više, i možda će me skapirati bolje, ako ništa barem ću ih lepo ugostiti. Do tada želim im sve što i sebi, ono najbolje i od srca.

  Za sve moje ljude i bolja vremena koja tek dolaze. Tebi stranče želim isto.

  Šalje ti pozdrav tvoj andjeo čuvar.

Sunce

Sunce je izgorelo od uzbudjenja. Umorilo se od čekanja da izadje mesecu u susret i upozna svoju drugu polovinu. Napustilo je horizont plačući krvavo crvene boje, dok je mesec kasnio na sastanak. I baš kad je stigao, sunce je pobeglo da plače negde gde ga drugi nece gledati. Mesec je ostao sam da sija za nečije tudje oči. Nekog prolaznika. Tvoje, moje i svačije. Ostao je nama za ljubav da gasi tugu i žar za životom istovremeno. Sijao je za naše snove što smo ih sanjali čekajuči da se sunce vrati. Cuvao je nadu u nama, a sunce je budilo svakog jutra. Iznova su nam pomagali da živimo život. Uvek tu za nas, a nikad jedno za drugo.

Pismo strancu-treće

  Osećam se prihvaćeno. Od samoga sebe. I pišem ti ovo stranče jer nemam skime podeliti. Rekoh ti prošli put da još nisam našao nekog ko me shvata i razume, ali ne patim zato. Nemoj ni ti. Ako si pak našao čuvaj to što imaš, mislim da je neprocenjivo. Ja se više ne bojim, i znam. Da što više prihvatam sebe uto će me i svi drugi bolje prihvatiti. Želim tebi isto što i sebi.

  Ja zavoleh ovaj život što me bacao na dno mongo puta, i baš zato ga i volim. Volim sve što mi se desilo za ovo malo života proživljenog, a tek sam ga počeo živeti, i živeću ga još dugo. I ti ćeš, veruj mi. I ne bih menjao sve ono kroz šta prodjoh ni za šta. Nemoj ni ti. Videćeš da na kraju uvek sija Sunce, ako ne sija onda znaj da nije kraj, te nastavi se boriti dalje. Volim svaku grešku koju napravih, jer svaka je bila putokaz ka mestu na kom sad stojim. Zavoli i ti i nećeš se kajati. Veruj mi.

  I ne razumem te ljude stranče, što kad pričam o uspehu svom sa entuzijazmom misle da se hvalim, a ja samo delim znanje svoga puta, ne bi li oni prošli nešto lakše, brže ili bolje njim od mene. Tim putem života. Ne razumem ni kako ne vole tudj uspeh, jer ja svačiji kao svoj sopstveni vidim i radujem mu se kao mojem, a kako i ne bih kad svi su za mene, meni jednaki. Mislim da nikad neću shvatiti kako žele ostati isti, i kako ti se čude i u ludake te stavljaju kad ispred njih se pojaviš drugačiji nego što bejah prošli put. Nije li promena ono što nas ljudima boljim čini, i bliži nas onome što Biti Čovek zovu?  Razumeš li ih ti?

  Zahvalan sam onome što ga Bogom vi nazvašte, a za mene postoji to samo kao energija. Kažem to jer mislim da pol ono nema, a ja ga nazvah ljubav. Reci mi, jel mu i ti pridaješ isto ime?

  I zamoliću te stranče i ovaj put nešto. Prihvati sebe, jer niko drugi neće bolje. I obećaj mi da ćeš se uvek menjati na bolje, ali sašuvaj dete u sebi.To je sve što ti treba. Znaš i sam da rutina ubija i vodi u propast.

  I kad ti zatrebam, znaš gde me možeš naći.

  P.S. Tvoj andjeo čuvar