O plavim očima(posvećeno)

Znaš li šta je vreme? 

To je reč, pojam, stvar ili nazovi kako god to želiš, koju prvu zaboravim u tvom prisustvu. Kada bi me neko pitao da objasnim sekunde, minute i sate dok sam pored tebe, rekao bih da ne znam. Da sam u školi verovatno bi mi dali jedan. Jedino sto mi pada na pamet je to, da je vreme jedno veliko govno koje uvek troduplo brže teče dok sam s tobom nego kad sam bez tebe. Dok bi se setio tako nešto da kažem verovatno bi prošlo dosta vremena jer bih bio zauzet tvojim očima. I da me pitaju šta su tvoje oči, ja bih kao iz topa rekao da je to moje omiljeno mesto za gubljenje vremena. Dodao bih i to da je to jedino mesto gde sam uspeo da slomim kazaljke i da se sećam kako sam jednom tako jako pripretio vremenu, da je ono prestalo da postoji dok sam gledao u tvoje oči. I ne sećam se tačno, ali nekako se ohrabrilo i nastavilo je da teče, a ti si morala da ideš. Ostao sam zatečen, s pogledom tuge daleko u daljini, jer mi je vreme odnelo tebe i sa tobom tvoje milo lice i te divne oči. Nisam stigao da vidim mali svet, daleko iza plavog mora u tvojim, očima. Ostao sam kao prosjak da čekam da se vreme smiluje i da mi novu priliku. I svaki sam put razmišljao da li ću onaj sledeći imati dovoljno vremena da izgubim zagledan u njima.Tvojim plavim očima.

Mrzeo sam zimu

Pao je sneg i Svet je opet bele boje.

Gledam pahulje koje goni vetar, svaku svojim putem koji je nepoznat nama, smrtnicima. Svaka toliko mala, sitna i sama za sebe. Nebitna. A opet zajedno čineći beli pokrivač, prekrile su sve. Osim prošlosti.

A ja sam sedeći obraćao pažnju samo na nju. Prošlost. Što progoni kao besan pas.

I nisam hteo da mrzim zimu i sve ono što sa sobom donese. Borio sam se da zavolim, bar jednu od toliko njih koje su prošle. I nada da će to biti baš ova, ugasila se. Ostao sam sam. Zakopan u snegu, mećave koju sam prizvao.
Tako sam i ove godine zamrzeo zimu i prvi sneg koji je donela sa sobom. I prezirem svaku pahulju ovoga sveta, jer nijedna mi nije donela ništa dobro. Svaka je zima za mene bila hladna.
Svaka bi donela ono najgore. Došla i uzela sve što imam. A ja sam budala verovao u to misleći da išta posedujem.

I svaka bi me zima gasila.
Teško sam podnosio hladnoću, još od malena. Svaki put kad bi izašao napolje, koliko god toplo se obukao uvek bi se vratio kući sav smrzao, ne osećajući prste na rukama i nogama. Ako bi šetao duže od sat vremena, gubio bi mogućnost da mrdam prstima i bol bi zauzimala svoje mesto. Kao da sam svaki put dobijao promrzline.

Ali nije toliki problem bila hladnoća s polja, na nju sam se navikao.

Teže mi je padala ova koja se uvuče, duboko ispod kože, zadje kroz kosti i dodje do duše.

Zaledi osećaje i veru u meni, i srce počne sporije da kuca.

Ja, ostajem zaledjen u stolici, razmisljajući o čemu bih sledećem pisao i gledajući kroz prozor kako pahulje odnose svaki sekund dragocenog vremena.

Zamišljam sebe samog, negde daleko u hladnoj Rusiji kako sedim u teretnom vagonu nekog voza koji ide duboko kroz Sibir. Smišljajući svoj novi roman, zagledan u belinu koja upada kroz otvorena vrata vagona kao neki poludeli razbojnik, noseći hladnoću sa sobom pravo ka starom ćebetu kojim sam pokriven. Zamišljam da sam čovek srednjih godina i sede kose, sa kožnim šeširom preko glave koji štiti od snega koji nagonjen vetrom upada u vagon.Da tonem u san u uglu istog tog vagona dok mi zavijanje vukova otima isti.

Zamišljam. Da sam još jedan u nizu velikih pisaca. Čovek mističan i pun iskustva. Da pred svaku zimu oblačim mantil prljavo sive boje u nadi da cu se zaštiti od te bele kurveštije.

Da čitaju moja dela kao što čitaju Puškinova, Čehova i dela Dostojevskog.

Zamišljam hladnoću koja prodire duboko u mene, i sve više osećam kako ispunjava prostor.

Prepuštam se zimi.
Ostajem zaledjen, čekajuci. Sledeće proleće.

Ubio sam sebe

Ubio sam sebe,

svojom odlukom.

Sahranivši sve ono,

što je postojalo u meni.

Dozvolio sam praznini,

da ispuni prostor.

Sklopio sam pakt sa andjelom,

ne znajući zašto,kada i gde.

Sve čega se sećam,je da sam pristao,

na sve što je tražio,

a tražio je samo,

da ono što radim,

radim zbog sebe.

I baš zato!

Ubio sam sebe,

svojom odlukom.

I počeo sam živeti,

nekim novim životom.

Zakoracio sam u prazno,

potpuno slep za ono što me čeka.

Znao sam samo,

da ponovo moram,ispuniti,

prazninu,

koju sam pustio u sebe.

Počeo sam da verujem,

da postoji nešto bolje,vrednije i lepše,

od onoga što sam bio.

Moralo je tako,

jer nisam mogao,hteo ili želeo,

ostati.

Zauvek ubijen.

Ubio sam sebe,

svojom odlukom.

I prošlo je dosta vremena od tada.

Sada se sećam skoro svega,

i znam zašto je baš moralo,

tako biti.

I sada sam svestan do detalja,

kako sam izvršio,

svoje samoubistvo.

Onog dana u dnevnoj sobi,

bas tu pred andjelom,

na njegov predlog,

i mojim izborom.

Ubio sam sebe,

svojom odlukom.

I učinio sam to,

još dosta puta.

I učiniću ako treba,

još bar toliko.

Ubio sam sebe,

svojom odlukom.

I ne žalim zbog toga,

jer postao sam sve ono,

što odavno,

želeo sam biti.