Život

Nisam od onih što ih uhvati praznična euforija ili ona zimska. Padne prvi sneg i onda skaču po kući, kao vidi sneg. Jaoooo divno! Sneg ko sneg. Šta sad? Ništa posebno, ni prvi ni poslednji. Ne razumem tu radost što je dobiju, ni onu kad čekaju Novu godinu. Odbrojavanje i slična sranja. Možda mi je duša previše ostarila da bih razumeo, a i kad se borite sa životom iz dana u dan nije bitna godina, samo trenutak u kojem živite.

Eto opet pišem nešto filozofski, kao tužno, ali ni sam ne znam drugačije. Prosto je nemoguće pisati o sreći. Dok se držim sa životom pod ruku i plešemo tada sam srećan, ne da mi se pisati. Zauzet sam življenjem tog svog života. Pišem onda kada me taj isti život sačeka iza ugla i saseče mi put jer ima zajebanu narav. Čas bi da pleše, čas bi da vodi neki rat. Sa mnom. Eeeej...! On bi rat sa mnom da vodi? A šta se čudim, pa uvek me obori na kolena. Izdere mi se onako krvnički,kaže:“Stani”! Prebrzo se penjem ka cilju veli mi on.

Šta bre on zna šta je brzo? Jel zna kako je biti niko i ništa i onda postati skoro sve što si nekada hteo biti? Nije čuo za strah od gubitka? Pa da to je život, on ne gubi. Samo uzima.

I

 tako kad padnem na kolena onda i stanem, pa pišem. Tražim grešku zbog koje sam pao, potez kojim sam se previše otvorio. Lutam po papiru i zastajem tražeći odgovor u belim prazninama izmedju reči. Zastajem u praznini, gubim se u tišini i postajem njihov deo. Tako mi prija. Onda čekam, smiren kao vuk. Čekam ponovnu motivaciju, onu žar za životom koju sam imao pre pada. Ona se pojavi kad tad, noseći odgovor sa sobom. Odgovor na grešku, ono bolno otvaranje. Pomogne mi da ustanem i savetuje mi da dam novu šansu životu. Uvek je poslušam i nastavim da plešem sa njim uz dozu straha i bez opreza da ću opet pasti.

Takvi smo život i ja. Nekad rat, nekad igra. I kad pomisli da me pobedio ja mu pokažem da se prevario. Zaboravio je kad sam mu pričao o istrajnosti,odlučnosti za promenom i prošlosti koja pakleno peče. Nije ih razumeo, a i kako bi? To je samo život!

Pola sveta

Znaš, prijatelju moj, nikada nisam želeo da budem poznat. Svrhu toga nisam video niti ću ikada videti. Samo sam želeo da budem čovek čije lice čuva senka, kapuljače. Ali ne da budem čovek ispod maske, već da budem čovek iza plavog mastila i lista papira.

Da pišem iz srca i iz ove tužne duše. Reč moja da pogadja tamo gde treba, da boli, ali ne da pravi rane već da motiviše, da izaziva saosećanje. Najviše sam prijatelju želeo da mogu da vidim, a mislim i da sam video, bar jednom šta je ispod svih tih lica. Da saznam šta kriju svi ti ljudi pored kojih prodjem svaki dan, tad i možda nikad više. Šta kriju ti pogledi koji se mimoidju sa mojim.

Vidim prijatelju. Sva ta tužna lica što sede u autobusu zaokupljena ovom novom tehnologijom što nam krade lepe trenutke. Voleo bi da kažem onom momku što lupka prstima po tom telefonu da pogleda napolje taj prolećni zalazak Sunca i opiše ga osobi sa kojom prica,umesto što joj možda šalje slike nečeg sličnog.Pitam se.Što li ona devojka zelenih očiju već petnaest minuta nervozno prevrće prstima. Šta li je u  glavi te devojke,tužnog pogleda i uplakanih očiju koje se jedva suzdržavaju da ne puste more suza. Prišao bih da je zagrlim, onako prijateljski, ma ljudski! Pitao bi je kako mogu pomoći. Prišao bih i onima mrgodnog lica, pitao što su ljuti. Možda za to i nema tolike potrebe.

Prišao bih svima, ali ne smem da ne pomisle nešto. Da ne dobijem etiketu na kojoj piše čudak,ludak ili nešto tome slično. Ne smem iz straha I privrženosti istom, što mi je nametnulo to isto društvo.

 I tako moj prijatelju, dok me mesečina napušta i mrak polako guta moje telo, ja sedim, lutam mislima tražeći prave reči, koje bih tebi napisao. Usput se pitam šta li je sa svim tim ljudima, za čim to tuguju i šta im to u životu fali?

Reci mi sada prijatelju čemu taj isti život kroz koji prolazimo kao bosi po trnju? Čemu sva patnja i bol ako nema one osobe sa kojom bi sve to podelili? Osobe pred kojom ne trebaš biti ni kralj ni dvorska luda, pred kojom ne trebaš nositi hiljadu i jednu masku da bi je nasmejao ili joj se dokazao i pred kojom možeš biti i kukavica,plašeći se života, jer nekad ćeš to biti, i to je ljudski.

Zato prijatelju kad nadjes takvu osobu, onu koja te voli baš onakvog kakav jesi ne težeci da ispravi sve tvoje mane, nego ih prihvata kao svoje. Kad je nadješ ne puštaj je, nipošto, jer moraš priznati prijatelju svi smo mi samo pola duše,pola sveta i pola celine, ceo život tražeći onu drugu, da se eto što bi rekli upotpunimo. Kad je nadješ osetićeš to. Veruj mi, kao prijatelju.