Mesec je lopov, odmetnik sam za sebe, što mi krade ovo malo sna svako veče. Tera me da razlivam srce po papiru kao da je od mastila I rečima da slikam pejzaž svojih misli. Prava je protuva što mi ne da da istim tim rečima oslikam tvoje oči I to nešto u njima. I pisao bih o svemu samo ne o mesecu, ali ipak pišem na tvoj zahtev. Dok tvoje oči kvare inspiraciju o mesecu ja opet pišem jer ne razumem što si rekla da ti se toliko svidja. Ja mu zavidim, iskreno I voleo bih da mogu kao on da vidim sve te misli što ih krade. Meni, tebi I drugima. Da mogu da zavirim u maštanja tvoja, nečija I svačija I da svoja zamenim njima. Da odgovorim na pitanja tvoja, nečija I svačija I na sve muke što vas muče. Da znam što mesec zna. Eto zato mu zavidim, a verovatno I on meni prebacuje što pričam ovoliko. Dai ma usta verovatno bi svima odgovorio. Ovako samo sija nama na korist I štetu, tugu I nadu, istovremeno.
