среда, 03. август 2016.

Okovi





Okovi uma pucaju,
pod naletom istine.
Svaka misao,
vezana za prošlost,
napušta dokove sećanja.
Odlazi tiho,
vodama slobode.
Odvučena strujanjem volje,
poput broda,klizi,
u zagrljaj Suncu.
Što izlazi iz vode,
u susret magli.
I obasjava oči,
ispunjene nadom.
Ribara koji se usudiše proći,
kroz sivobelu mrežu obmane.
Što tera jezu u kosti,
i nanosi misli nazad,
na obalu učmalosti.
A oni Slobodni,
veslom moći,
nečujno klize,
ka pučini nadanja.
Dok konopci tuge,
padaju u vodu.
Strahovi se guše,
i ostaju pokriveni,
tamom zaborava,
duboko,na dnu mora.
A purpurno crvena jedra,
se zatežu,
na vetru hrabrosti.
I Oni,slobodni,
ostavljaju vesla po strani.
Sa osmehom ostavljaju tragove,
po pučini večnosti.
Nestaju daleko,
tamo gde more i nebo,
postaju jedno.
A meštani govore,
da se više nikada,
neće vratiti.
Jer kažu da Oni,
čiji um oseti slobodu,
više nikada ne pomisle na okove.
I zauvek ostaju, lutajući.
pučinom bezgranicnih mogućnosti.