недеља, 24. април 2016.

Ispovest dečaka, iz mrtve bajke






Hteo bih nešto, ali još nisam siguran šta. Pročitao sam negde, davno da cilj svega je pronaći sebe u ovom svetu lutajućih duša. I tako sam krenuo u potragu za nečim, ne znajući kako se do toga stiže, niti šta me na kraju traganja čeka. Samo sam šetao, čitajući znakove kraj puta. I na tom putu sam naučio dosta toga, a ipak sam nekad, jos uvek na početku.
Hteo bih da pišem, ali ne znam o čemu. Pročitao sam negde da treba pisati kad za to dobiješ potrebu. I zato ja pišem po potrebi samo. Tačnije samo onda kad mi se duša na dva dela cepa. U kasnim satima, nad belim papirom, uz slabo svetlo i par suza koje prave društvo i ovaj osećaj u grudima što pluća mi steže. Ne bih sad o njemu…
Hteo bi da vodim mase u neko bolje sutra, i da motivišem rečju koja glasno se čuje. Sanjao sam o tome. I još uvek sanjam. A kako cu to činiti kad još uvek ni samoga sebe ne znam voditi? I kad još uvek se o kamenje na putu spotičem. Kako cu ih motivisati i izvesti iz magle u kojoj krugove hodom prave, kad sam još uvek tako mali? I kada još uvek meni treba neko, da me motiviše.
Nemoj me gledati samo tako bezdušno. Pridji, pomozi mi. Zajedno možemo više. Hoćeš li?
Hteo bih da ne hodim putem ovim, ali sam shvatio da sve je već svršeno, još onda kada sam napravio prvi korak.
Hteo bih da me hvataju manje ovakvi momenti, ali šta ću. Lakše im se predati. Lepo je pisati i u rečima se topiti. Nadam se da ćeš navići, na ovo moje. I na momente kad saznam nešto, i žurim ti reći da podelim tu tajnu sa tobom, koliko god ona mala bila. Ja sam se navikao, na sebe. I sada mi ostaje da prihvatim sve ostale.
Hteo bih da sam manje iskren, i da lagati znam. Čuo sam od mnogih, da se tako bolje kroz život prolazi. Ali ne znam, i ne mogu. Na kraju krajeva ovako mi je bar mirna duša.
Hteo bih da vreme stane, ali mislim da gospodar vremena, ne postoji.
Hteo bih još dosta toga, ali i ovako sam zadovoljan sa ovim što imam.
I zahvalan sam na tome što sam naučio ceniti to što imam. I hvala vama koji ste deo mog života i što ga delite sa mnom, jer da vas nije ja ne bih bio ovo što jesam. I oprostite mi ako sam vas nekada povredio, jer ja sam oprostio svima, a i sebi. I zbog toga sam najviše zahvalan, što data mi je moć opraštanja.
Hteo bi da ovo pisanje traje duže, ali mi je već odavno ponestalo reči.
Hteo bih da je ovo priča, i da ima u njoj junaka. Da motivise i kraj da neku pouku ima.
Nažalost ne ide sve tako.
Ovo nije priča. Pouke nema i kraj se još ne nazire. A junak?
Junak je tu negde, luta u magli. Tražeći ruku pomoći.
Hoćeš li prići i pružiti je?