понедељак, 28. март 2016.

Medju svojima





Sanjao sam čudan san.
Svetao, hladan i otkinut.
Izvadjen iz nekog dela višeg,
starijeg mene.


Ležao sam u snegu dubokom,
četrdesetak santimetara.
Sam.
Negde.
Daleko od svih.
Daleko od svega.


Sve što sam video,
bilo je nebo,
bez oblaka,
svetlo sive boje.
I pahulje gonjene vetrom,
što nemilosrdno duva,
kao da tera,
djavole od mene.


I pomislio bih,da sam mrtav,
jer nisam osećao hladnocu,
a trebalo bi već odavno da se tresem,
jer kad ustadoh, videh,
da se nalazim,
na krovu sveta.
I za neko blago čudo,
vetar mi nije smetao,
kao da sam se godinama,
navikavao na isti.


Vodjen nečim, ili nekim,
krenuh u desno,
sigurnim korakom,
izgubljene duše.
Tu iza velikog kamena,
spazih čoveka, ćelave glave,
u odori tamno crvene boje,
za koju su se lepile,
pahulje snega.
Stajao je mirno,
pogleda uprtog u daljinu,
ali bez izgubljenosti u očima,
kao da je znao suštinu,
svega što postoji.


Pridjoh mu bez straha,
i sa dozom divljenja.
Pogledao me spokojno,
stavio ruku na moje rame,
i poveo me sa sobom.
Stazom, starom hiljade godina.


Prošli smo kroz rascep,
izmedju dve stene,
i našli se u dolini,
nalik nijednoj,
u kojoj sam bio,
ili nekoj,
o kojoj sam slušao.


Znao sam!
Ovo nije bio san.
Konačno sam došao,
                                                                                  medju svoje.