уторак, 28. октобар 2014.

Sve za sobom je odnela voda




Sedeo je na velikom kamenu,klesanom vetrom I talasima dugi niz godina.Na obali mora,sam bez igde ikoga.Jedino društvo bili su svetionik sa desne strane I zvuk talasa.Zvuk nastao odbijanjem vode o gomilu kamenja nežno ga zapljuskujući kao I taj na kom je sedeo.Po koja kap vode bi mu pala na nogu.Izgubio se u talasima koji su pod okriljem noći skrivali beskrajnu lepotu mora I mutili mesečev beli odraz na površini vode.Sve je bilo tako nestvarno.Sedeo je sam iako to nije želeo.Želeo je nju pored sebe da joj kaže kako dodju vremena kada se čovek prestane boriti I prepusti se svemu.Hteo je nju da ga razume,da je zagrli,poljubi I samo da ćute,zamisljeni  jedno uz drugo.To je bilo nemoguće jer ona nije bila tu.Nije maštala na istom mestu gde I on,ili je možda došao na pravo mesto,ali u pogrešno vreme.Znajući to hteo je da vrisne od nekog bola koji se nakupio u zadnje vreme.Kap po kap tuge je padala na tas vage I baš u tom trenutku je prešla granicu.Bol je prevagnula.Ustao je,raširio ruke I krenuo da se dere  govoreći sve I svasta,a ni sam ne znajući zašto.Znao je da ga svi čuju.Svaka sova na drvetu,ptica u gnezdu,svako drvo,čuje ga I onaj stari čamdžija u kolibi ispod svetionika.Čulo ga je I more koje se u tom momentu probudilo I snažnim talasima počelo da drobi kamenje oko njega.Osetilo je svu njegovu žal I patnju,a on je baš to hteo.Da se ono digne I povuče ga za sobom,da ga proguta.Baš tada digao se veliki talas,udario ga I oborio na zemlju.Prekrivši ga na par sekundi,vratio se nazad u more I za sobom poneo svu njegovu bol I tugu.