Čast

Beše to jedne noći kada se mesec sakrio daleko iza oblaka.Vreme je besnelo,a kapi kiše su kao hiljade strela ispuštenih iz moćnih lukova,sve pod istim uglom udarale u zemlju,a kamen koji pogode kao da su drobile pod sobom.Ono trešnjino drvo desno od hrama što pod punim mesecom odaje sve svoje čari I svu lepotu sada je bilo ogoljeno,samo gomila suvog granja koje se bespomoćno savija na vetru.Njeno prelepo cveće koje krasi kako drvo tako ponekad I kosu neke mlade devojke sada je lezalo uništeno I mokro svuda oko drveta.Dve siluete u svom tom haosu,dodavale su prizoru nešto sablasno,a u isto vreme nešto čemu se da diviti.Ona svetlija beše samurajeva.Obučen u svoj tamno crveni oklop niz koji su klizile kapi kiše činile su da se izdvaja u mraku kao što zvezda sjaji na crnom nebu.Ona druga,nesto manja ali stamenija bila je silueta jednog ronina,svog pokislog u staroj odeci nalik na kimono koja se sad pribila uz njegovo telo.Njihova imena apsolutno nebitna u trenucima kada zvuk kiše prekida odzvanjanje celika,oštrice o oštricu.Dva perfektno iskovana mača bila su jedino ono što je bitno u trenucima kada se brane čast I obraz jedne,oduzeti od druge porodice.Baš u trenutku kada je grom udario u drvo,silueta samuraja se zaletela u punoj brzini I na svega četiri stope od ronina je skočila sa mačem iznad glave koji je sekao vazduh.Začuo se jak borbeni urlik.On,ronin,samuraj odmetnik izmakao se u stranu,izbegavši udarac većeg ali ne I jačeg,zasekao je trup svog protivnika.Samuraj sa komadom hladne legure čelika ostao je nepomično da leži dok se manja silueta polako I mirno udaljavala sa bojnog polja.Čast je bila vraćena.