Strah

Mesec,ta čudna bela skitnica koja svaku noć luta I uvlači se kroz prozore svuda po gradu,ovu noć odabrao je jedno posebno mesto.Polako I nečujno uvukao se u sobu jedne male devojčice I svojim srebrnim ogrtačem osvetlio pola sobe.Dok je tako šunjajući se razgledao po sobi I divio se nekoj neobičnosti,nežnosti I toplini koju ima svaka dečija soba ušao je vetar.Toliko besan I ljut bez ikakve muke širom je otvorio prozor I zamalo polomio stakla na njemu.Jak zvuk koji su okna prozora napravila dočekujući se uz zid probudio je devojčicu.Sva izbezumljena I uplašena,silom izvučena iz sna gledala je kako njena duga kovrdžava kosa poigrava na hladnom vetru na čijim je krilima dosao strah.Kao neki duh,umotan sav u crno sa velikim iskeženim belim,ostrim zubima I pokvarenim,ciničnim osmehom.Sada je bio tu.Svojim velikim belim očima gledao je pravo u nju.Više nije bio u snovima,ovoga puta je bio stvaran ili se njoj tako činilo.Njene sirom otvorene smedje oči su podrhtavale od straha dok je svojim malim ručicama čvrsto držala azurno plavi prekrivač preko svoje glave.Htela je da zove nekog da joj pomogne,ali nije mogla da govori.Mama upomoć!Mama dodji!To su bile reči koje su samo odzvanjale u njenoj glavi I mešale se sa ciničnim smejanjem koje je samo ona mogla čuti.Strah joj se sada uvukao pod kožu I kada je pomislila da je svemu kraj okrenula se ispod ćebeta I ugledala medu.Njen žućkasto-braon plišani prijatelj,veličine pola nje opet je bio tu,kao I svake večeri,samo ga sada nije videla u prvi mah.Zatvorila je oči I čvrsto ga zagrlila.Odjednom je dobila iskru hrabrosti.Beži od mene,ti nisi stvaran govorila je u sebi,strahu koji je bio sve bliži I baš na stopu od nje utvara se raspršila.Pobedila je,naravno uz pomoć svog malog zaštitnika,a strah je nestao I nikada vise se nije vratio.