Znaš
li šta je vreme?
To je reč, pojam, stvar ili nazovi kako god to želiš,
koju prvu zaboravim u tvom prisustvu. Kada bi me neko pitao da objasnim
sekunde, minute i sate dok sam pored tebe, rekao bih da ne znam. Da sam u školi
verovatno bi mi dali jedan. Jedino sto mi pada na pamet je to, da je vreme
jedno veliko govno koje uvek troduplo brže teče dok sam s tobom nego kad sam bez
tebe. Dok bi se setio tako nešto da kažem verovatno bi prošlo dosta vremena jer
bih bio zauzet tvojim očima. I da me pitaju šta su tvoje oči, ja bih kao iz
topa rekao da je to moje omiljeno mesto za gubljenje vremena. Dodao bih i to da
je to jedino mesto gde sam uspeo da slomim kazaljke i da se sećam kako sam
jednom tako jako pripretio vremenu, da je ono prestalo da postoji dok sam
gledao u tvoje oči. I ne sećam se tačno, ali nekako se ohrabrilo i nastavilo je
da teče, a ti si morala da ideš. Ostao sam zatečen, s pogledom tuge daleko u
daljini, jer mi je vreme odnelo tebe i sa tobom tvoje milo lice i te divne oči.
Nisam stigao da vidim mali svet, daleko iza plavog mora u tvojim, očima. Ostao
sam kao prosjak da čekam da se vreme smiluje i da mi novu priliku. I svaki sam
put razmišljao da li ću onaj sledeći imati dovoljno vremena da izgubim zagledan
u njima.Tvojim plavim očima.
Нема коментара:
Постави коментар