уторак, 19. јануар 2016.

Mrzeo sam zimu





Pao je sneg i Svet je opet bele boje.
Gledam pahulje koje goni vetar, svaku svojim putem koji je nepoznat nama, smrtnicima. Svaka toliko mala, sitna i sama za sebe. Nebitna. A opet zajedno čineći beli pokrivač, prekrile su sve. Osim prošlosti.
A ja sam sedeći obraćao pažnju samo na nju. Prošlost. Što progoni kao besan pas.
I nisam hteo da mrzim zimu i sve ono što sa sobom donese. Borio sam se da zavolim, bar jednu od toliko njih koje su prošle. I nada da će to biti baš ova, ugasila se. Ostao sam sam. Zakopan u snegu, mećave koju sam prizvao.
Tako sam i ove godine zamrzeo zimu i prvi sneg koji je donela sa sobom. I prezirem svaku pahulju ovoga sveta, jer nijedna mi nije donela ništa dobro. Svaka je zima za mene bila hladna.
Svaka bi donela ono najgore. Došla i uzela sve što imam. A ja sam budala verovao u to misleći da išta posedujem.
I svaka bi me zima gasila.
Teško sam podnosio hladnoću, još od malena. Svaki put kad bi izašao napolje, koliko god toplo se obukao uvek bi se vratio kući sav smrzao, ne osećajući prste na rukama i nogama. Ako bi šetao duže od sat vremena, gubio bi mogućnost da mrdam prstima i bol bi zauzimala svoje mesto. Kao da sam svaki put dobijao promrzline.
Ali nije toliki problem bila hladnoća s polja, na nju sam se navikao.
Teže mi je padala ova koja se uvuče, duboko ispod kože, zadje kroz kosti i dodje do duše.
Zaledi osećaje i veru u meni, i srce počne sporije da kuca.
Ja, ostajem zaledjen u stolici, razmisljajući o čemu bih sledećem pisao i gledajući kroz prozor kako pahulje odnose svaki sekund dragocenog vremena.
Zamišljam sebe samog, negde daleko u hladnoj Rusiji kako sedim u teretnom vagonu nekog voza koji ide duboko kroz Sibir. Smišljajući svoj novi roman, zagledan u belinu koja upada kroz otvorena vrata vagona kao neki poludeli razbojnik, noseći hladnoću sa sobom pravo ka starom ćebetu kojim sam pokriven. Zamišljam da sam čovek srednjih godina i sede kose, sa kožnim šeširom preko glave koji štiti od snega koji nagonjen vetrom upada u vagon.Da tonem u san u uglu istog tog vagona dok mi zavijanje vukova otima isti.
Zamišljam. Da sam još jedan u nizu velikih pisaca. Čovek mističan i pun iskustva. Da pred svaku zimu oblačim mantil prljavo sive boje u nadi da cu se zaštiti od te bele kurveštije.
Da čitaju moja dela kao što čitaju Puškinova, Čehova i dela Dostojevskog.
Zamišljam hladnoću koja prodire duboko u mene, i sve više osećam kako ispunjava prostor.
Prepuštam se zimi.
Ostajem zaledjen, čekajuci. Sledeće proleće.