недеља, 24. мај 2015.

Sunce






Sunce je izgorelo od uzbudjenja. Umorilo se od čekanja da izadje mesecu u susret i upozna svoju drugu polovinu. Napustilo je horizont plačući krvavo crvene boje, dok je mesec kasnio na sastanak. I baš kad je stigao, sunce je pobeglo da plače negde gde ga drugi nece gledati. Mesec je ostao sam da sija za nečije tudje oči. Nekog prolaznika. Tvoje, moje i svačije. Ostao je nama za ljubav da gasi tugu i žar za životom istovremeno. Sijao je za naše snove što smo ih sanjali čekajuči da se sunce vrati. Cuvao je nadu u nama, a sunce je budilo svakog jutra. Iznova su nam pomagali da živimo život. Uvek tu za nas, a nikad jedno za drugo.