недеља, 31. мај 2015.

Pismo strancu-četvrto(za sve moje ljude)





  Prošlo je stranče. Vreme što uvek prolazi. Ostavlja sećanja, uspomene, osmehe i ožiljke na duši i ne vraća se. Nikad. Mi ostajemo, neki se menjaju, neki ostaju isti. Mene su stranče menjali, ljudi, odluke, knjige i iznenadni trenuci. I volim ih sve jer sam postao drugačiji, sebi bolji i ne žalim za vremenom što prodje. I ove četiri godine su proletele u treptaju oka. A ja pišem ovo za sve moje ljude stranče, i za tebe isto. Za moje šašave budale što me zovu filozofom, a ja se smejem samo, jer sam sam to što jesam. Lep na neki poseban način kao i ti i svi moji ljudi, svako ponaosob i za sebe.

  Ne znam hoće li pročitati ovo jer će ih verovatno mrzeti. Verovatno i tebe mrzi, ali ja ti pišem jer ne znam drugačije i nemam kome drugom. Ne znam ni što pišem. Sedim polupijan u autobusu i vraćam se kući u pola tri ujutru. Volim da gledam kroz prozor dok se vozim, obično razmišljam o životu i budim sećanja na sve i svašta. Setih se kako sam zimus dok je padao sneg došao do zaključka kako ne poznajem njih. Te ljude sa kojima sam delio to nešto te četiri godine. I kako oni ne poznaju mene. A opet ih volim, na neki sebi svojstven način, i želim im isto što i sebi.

  Da se smeju što više, životu koji dolazi jer tek smo jednom nogom zagazili u njega. Da se rugaju svim nedaćama što će ih snaći jer biće ih mnogo, a ja im želim da ih bude što manje. Da nikad ne odustanu i ne posustanu. Da veruju u svoje snove. Najviše u one što su imali kao deca, jer sad su već postali ljudi. Da svi postanu ono što se Čovek zove. Da ne shvate život ozbiljno, nego da se igraju sa životom. Da završe te fakultete, a da, pre toga da ih upišu. I da zajebemo taj sistem pto nas vuče na dole. Da svi vozimo dobra kola i živimo negde daleko, gde smo maštali da ćemo živeti kao deca. Da se jednog dana nadjemo negde za jedno 15,20 dina. Ja ako ne budem mogao da dodjem zbog promocije svoje knjige u Moskvi neće biti frke. Doči će svi kod mene kuči jer ću im kupiti karte i ugostiti ih u svojoj kuči. Da sedimo oko logorske vatre u mom dvorištu i prisećamo se starih vremena. Buke,galame i smeha. Izjava naših profana, od zašto beli medved ne ide u vodu, preko 33 ludila do hoćete li prestat uz puhanje u šiške na kosi. Možda ću tada uspeti da ih upoznam više, i možda će me skapirati bolje, ako ništa barem ću ih lepo ugostiti. Do tada želim im sve što i sebi, ono najbolje i od srca.
  Za sve moje ljude i bolja vremena koja tek dolaze. Tebi stranče želim isto.

  Šalje ti pozdrav tvoj andjeo čuvar.