субота, 17. јануар 2015.

Život


Nisam od onih što ih uhvati praznična euforija ili ona zimska. Padne prvi sneg i onda skaču po kući, kao vidi sneg. Jaoooo divno! Sneg ko sneg. Šta sad? Ništa posebno, ni prvi ni poslednji. Ne razumem tu radost što je dobiju, ni onu kad čekaju Novu godinu. Odbrojavanje i slična sranja. Možda mi je duša previše ostarila da bih razumeo, a i kad se borite sa životom iz dana u dan nije bitna godina, samo trenutak u kojem živite.

Eto opet pišem nešto filozofski, kao tužno, ali ni sam ne znam drugačije. Prosto je nemoguće pisati o sreći. Dok se držim sa životom pod ruku i plešemo tada sam srećan, ne da mi se pisati. Zauzet sam življenjem tog svog života. Pišem onda kada me taj isti život sačeka iza ugla i saseče mi put jer ima zajebanu narav. Čas bi da pleše, čas bi da vodi neki rat. Sa mnom. Eeeej...! On bi rat sa mnom da vodi? A šta se čudim, pa uvek me obori na kolena. Izdere mi se onako krvnički,kaže:“Stani”! Prebrzo se penjem ka cilju veli mi on.

Šta bre on zna šta je brzo? Jel zna kako je biti niko i ništa i onda postati skoro sve što si nekada hteo biti? Nije čuo za strah od gubitka? Pa da to je život, on ne gubi. Samo uzima.
I
 tako kad padnem na kolena onda i stanem, pa pišem. Tražim grešku zbog koje sam pao, potez kojim sam se previše otvorio. Lutam po papiru i zastajem tražeći odgovor u belim prazninama izmedju reči. Zastajem u praznini, gubim se u tišini i postajem njihov deo. Tako mi prija. Onda čekam, smiren kao vuk. Čekam ponovnu motivaciju, onu žar za životom koju sam imao pre pada. Ona se pojavi kad tad, noseći odgovor sa sobom. Odgovor na grešku, ono bolno otvaranje. Pomogne mi da ustanem i savetuje mi da dam novu šansu životu. Uvek je poslušam i nastavim da plešem sa njim uz dozu straha i bez opreza da ću opet pasti.

Takvi smo život i ja. Nekad rat, nekad igra. I kad pomisli da me pobedio ja mu pokažem da se prevario. Zaboravio je kad sam mu pričao o istrajnosti,odlučnosti za promenom i prošlosti koja pakleno peče. Nije ih razumeo, a i kako bi? To je samo život!