Pola sveta

Znaš, prijatelju moj, nikada nisam želeo da budem poznat. Svrhu toga nisam video niti ću ikada videti. Samo sam želeo da budem čovek čije lice čuva senka, kapuljače. Ali ne da budem čovek ispod maske, već da budem čovek iza plavog mastila i lista papira.

Da pišem iz srca i iz ove tužne duše. Reč moja da pogadja tamo gde treba, da boli, ali ne da pravi rane već da motiviše, da izaziva saosećanje. Najviše sam prijatelju želeo da mogu da vidim, a mislim i da sam video, bar jednom šta je ispod svih tih lica. Da saznam šta kriju svi ti ljudi pored kojih prodjem svaki dan, tad i možda nikad više. Šta kriju ti pogledi koji se mimoidju sa mojim.

Vidim prijatelju. Sva ta tužna lica što sede u autobusu zaokupljena ovom novom tehnologijom što nam krade lepe trenutke. Voleo bi da kažem onom momku što lupka prstima po tom telefonu da pogleda napolje taj prolećni zalazak Sunca i opiše ga osobi sa kojom prica,umesto što joj možda šalje slike nečeg sličnog.Pitam se.Što li ona devojka zelenih očiju već petnaest minuta nervozno prevrće prstima. Šta li je u  glavi te devojke,tužnog pogleda i uplakanih očiju koje se jedva suzdržavaju da ne puste more suza. Prišao bih da je zagrlim, onako prijateljski, ma ljudski! Pitao bi je kako mogu pomoći. Prišao bih i onima mrgodnog lica, pitao što su ljuti. Možda za to i nema tolike potrebe.

Prišao bih svima, ali ne smem da ne pomisle nešto. Da ne dobijem etiketu na kojoj piše čudak,ludak ili nešto tome slično. Ne smem iz straha I privrženosti istom, što mi je nametnulo to isto društvo.

 I tako moj prijatelju, dok me mesečina napušta i mrak polako guta moje telo, ja sedim, lutam mislima tražeći prave reči, koje bih tebi napisao. Usput se pitam šta li je sa svim tim ljudima, za čim to tuguju i šta im to u životu fali?

Reci mi sada prijatelju čemu taj isti život kroz koji prolazimo kao bosi po trnju? Čemu sva patnja i bol ako nema one osobe sa kojom bi sve to podelili? Osobe pred kojom ne trebaš biti ni kralj ni dvorska luda, pred kojom ne trebaš nositi hiljadu i jednu masku da bi je nasmejao ili joj se dokazao i pred kojom možeš biti i kukavica,plašeći se života, jer nekad ćeš to biti, i to je ljudski.

Zato prijatelju kad nadjes takvu osobu, onu koja te voli baš onakvog kakav jesi ne težeci da ispravi sve tvoje mane, nego ih prihvata kao svoje. Kad je nadješ ne puštaj je, nipošto, jer moraš priznati prijatelju svi smo mi samo pola duše,pola sveta i pola celine, ceo život tražeći onu drugu, da se eto što bi rekli upotpunimo. Kad je nadješ osetićeš to. Veruj mi, kao prijatelju.