недеља, 16. август 2015.

Vodama večnosti




Zvuk vode što teče,
spasava od očaja,
i vodi dušu.
Daleko od izvora.
Isprljanu iskustvom,
kajanjem i praštanjima.
Srce ponire duboko,
za ostacima brodova,
nasukanih na obalu.
I u crnilu beznadja,
ne nailazi ni na šta,
jer pesak I tama,
prekriše sve,
što se donedavno videlo.
Laži ostaju nasukane,
na stenama,
sopstvenih misli.
One na hridima straha,
rastrgane su od strane,
galebova istine.
Pučina guta svaku nadu,
da kraj je blizu.
I Sunce što ponire za horizont,
stvara osećaj konstantnosti,
i utisak,
da zemlja je ravna.
Ustupajući mesto strahu,
ostavlja same.
Moreplovce istine.
Nesalomivog duha,
hrabre ruke,
i mekog srca.
Sirene prekidaju pesmu,
jer oni se ne obaziru,
na prividna zadovoljstva.
Glasovi se gase,
i tišina se radja,
negde daleko na pučini.
Tamo gde samo,
pogled izabranih,
doseže.
Onih što veruju,
Kad talasi slome korito broda.
Voda kad udje u svaku poru tela,
i krene gasiti,
plamen nadanja.
Kada ajkule izgrizu,
njihova tela,
i dubina kad pojede,
njihove kosti.
Kad prestane smenjivanje,
dana I noći.
Duše njihove ostaju,
da plutaju po površini.
Jer puteva je mnogo,
a samo je istina jedna.
I oni joj se predadoše.
Zato će uvek,
ostati da plutaju.
Vodama večnosti.