недеља, 15. фебруар 2015.

Pepeo


 Bezdan ludila,
jama ništavila,
ponor straha,
i litica zavisnosti.
Poslednja kap,
preliva čašu.
Večno što gori,
vatra koja sikće,
u trenutku splamsava,
pod naletom vode,
hladne kao smrt.
Bezvoljno se gasi,
život što plače,
propuštene prilike.
Duša se guši.
U suzama sreće,
umiru snovi.
Oganj sive boje,
bolesnih nijansi,
ostaje na pesku.
Upija vodu,
što nosi osećaje,
duboko u zemlju.
Vuče ih i ostavlja,
daleko od svih,
daleko od svega.
Kameni zid,
popušta na vetru.
Ruši se u grad,
sivog pepela,
bolesnih stanovnika,
zaraženih osećaja,
i nestaje niz padinu,
rasipajući se u vazduhu.
Istorija se ponavlja,
već previše puta,
a duše jadne,
i utvare nesrećne,
ostaju,
zarobljene u čoveku.
Nestaju na mesečini,
što obasjava samo,
pepeo koji lebdi,
noseći sve ono,
što je ostalo,
a malo je toga.
Gubi se u noći,
daleko od sreće,
daleko od srca.
Spokojnost mirno,
napušta dušu.