недеља, 14. децембар 2014.

Tebi,moja vilo



Ležim u krevetu, gluvo doba noći, ispred mene prozor. Pogled na urbani pejzaž sa tamno plavim, skoro crnim nebom u koje sto više da gledam kao da guta zvezde, proždire ih, a beli okvir koji se bojažljivo sjaji pred lepotom meseca daje savršenstvo slici. Zamišljen sa pogledom na jednoj od mnogih zvezda, uronjenih u more univerzuma, moje misli se prepliću, tonem, prepuštam joj se da me vodi. Kao da znam da je baš ta zvezda u koju gledam moja. Da su na njoj zapisani svi moji usponi i padovi, sve moje želje, maštanja i buduće ljubavi. Odjednom se pojavljuješ ti što mi ne daš mira noćima, ti čije ime govorim u snovima. Silueta tvoja, u mraku kao dečija, izlaziš iz šume i krećes prema meni. U plavoj haljini šećeš lagano, kao neka vila dok ti duga kosa pada na ramena, a vlasi trave miluju ruke. Sve si mi bliže. Eto te,
tu na svega stopu od mene, osećam kako dišeš, i dok me miluješ rukom po licu, ja te gledam i šutim. Izgubljen u tvojim očima, smedje boje koje sijaju u mraku, kao dva bisera. Mora da je to od punog meseca, ili je pak njihova beskrajna lepota plod moje zaljubljenosti i mašte koji polako prelaze u ludilo za tobom. Sve je tako stvarno, i dok spuštam glavu da poljubim tvoje usne sve nestaje, gubi se u bestrag. Opet prozorsko okno i slika u njemu. Ovoga puta razdraganih crvenih boja koje se mešaju sa plavom u nedogled i daju lepotu slici. Shvatam da je sve bio samo san i dok gledam Sunce kako se ponovo radja u meni ne prestaje nada da ćes jednog dana biti moja.