Postoji
vreme. Biološko i psihološko. Ono teče, uvek i u večnost. Ne znamo kada je
počelo niti kada će prestati. Živimo samo ovaj trenutak, a ni njega nažalost
nismo dovoljno svesni. Previše se odredjujemo vremenom i ovaj život zarobili
smo u istom. Zarobio nas je sat koji smo sami stvorili i sad otkucava. Čuje se
kasno u noć, dok u krevetu robujemo nad sopstvenim mislima.
Pitao sam se bezbroj puta. Šta ako početka
nema? Jel moguće da je bitisanje svega samo po sebi i da za vreme ne zna? Čitao
sam dosta o vremenu i gubio se u njemu. Sedeo sam dosta puta, na stolici, sam
sa sobom. Doduše bol je pravio društvo, ako se to može drustvom nazvati.
Ostavljao sam dušu dosta puta na papiru. Krvario sam mastilom i pisao reči, u
nadi da će ih neko pročitati. Da će razumeti mene što se s namerom ledim u
vremenu. Vraćao sam vreme u nazad, odšivao rane na duši i stavljao ih tu ispred
sebe. Na papir. Pravio sam grešku. Vraćao sam prošlost, ali je nisam živeo kao
većina što to radi jer sam razumeo da je to niz prošlih sadašnjih ternutaka i
sećanje na njih. Ipak sam radio isto što i svi. Voleo kad boli. Nije li to
lakše nego čvrsto stajati i gledati vremenu u oči? Zar ne? Lepo je kada boli,
jel su te povredili. Kad ti otmu nešto što si imao iako znaš da niko ne poseduje
nikoga i ništa. Nisu te tako učili, ali znaš to duboko u sebi. Znaš da se
ljubav ne kupuje ni ne daje. Ona se pokazuje, deli sa drugima i živi. Ona je u
svemu i zauvek u večnosti. I meni je dosadilo više da patim, jer to je ono što
prosečni rade. I ne znam da li ću ikada naći i osetiti da me neko razume.
Jedino znam ono šta sam naučio, a toga je dosta. Svaki moj mali uspeh zapečaćen
je kao i svačiji u vremenu. I to je ono što nas čini. Vreme nas definiše u sebi
i van sebe. Bez vremena ne bi bilo kretanja. Mi se ne bismo pomerali ka nebu u
uspeh. I jednom kad shvatiš to što je u tebi i prihvatiš ga i zavoliš, vreme će
stati, a onda će dobiti novi oblik. Bićeš ga svesniji više biološki, a manje
psihološki i znaćeš. Da nisu bitne ni pare ni posao, ni bilo šta što imaš jer sve to može nestati. Bilo kad. Sad i odmah. Na kraju ostaju samo sećanja na one
male stvari što čine život. Na zalaske Sunca sa voljenima, na onaj osmeh što ga
dobiješ od nekog, makar pukog prolaznika. Na dočekana jutra sa tebi bliskima
dok mesec umire i radja se novi dan. Na one kratke momente kad si ostvarivao
sebe kao osobu. I na sve te male sadašnje trenutke koji nam leče rane na duši.
To je stranče ono što trebaš znati. I još bih
voleo da ti kažem da prestaneš tražiti savršenstvo. Pogledaj sve te male
momente i videćeš da je svo savršenstvo u nesavršenstvu života našeg. I kada to
shvatiš, vreme će poprimiti novu formu i naučićeš da živiš sadašnji trenutak,
uvek i dok god postojiš.
Kad si tužan seti se da sam uz tebe.
P.S. Tvoj andjeo čuvar
Нема коментара:
Постави коментар