Prošlo je stranče. Vreme što uvek prolazi.
Ostavlja sećanja, uspomene, osmehe i ožiljke na duši i ne vraća se. Nikad. Mi
ostajemo, neki se menjaju, neki ostaju isti. Mene su stranče menjali, ljudi,
odluke, knjige i iznenadni trenuci. I volim ih sve jer sam postao drugačiji,
sebi bolji i ne žalim za vremenom što prodje. I ove četiri godine su proletele
u treptaju oka. A ja pišem ovo za sve moje ljude stranče, i za tebe isto. Za
moje šašave budale što me zovu filozofom, a ja se smejem samo, jer sam sam to što
jesam. Lep na neki poseban način kao i ti i svi moji ljudi, svako ponaosob i za
sebe.
Ne znam hoće li pročitati ovo jer će ih
verovatno mrzeti. Verovatno i tebe mrzi, ali ja ti pišem jer ne znam drugačije
i nemam kome drugom. Ne znam ni što pišem. Sedim polupijan u autobusu i vraćam
se kući u pola tri ujutru. Volim da gledam kroz prozor dok se vozim, obično
razmišljam o životu i budim sećanja na sve i svašta. Setih se kako sam zimus
dok je padao sneg došao do zaključka kako ne poznajem njih. Te ljude sa kojima
sam delio to nešto te četiri godine. I kako oni ne poznaju mene. A opet ih
volim, na neki sebi svojstven način, i želim im isto što i sebi.
Da se smeju što više, životu koji dolazi jer
tek smo jednom nogom zagazili u njega. Da se rugaju svim nedaćama što će ih
snaći jer biće ih mnogo, a ja im želim da ih bude što manje. Da nikad ne
odustanu i ne posustanu. Da veruju u svoje snove. Najviše u one što su imali
kao deca, jer sad su već postali ljudi. Da svi postanu ono što se Čovek zove.
Da ne shvate život ozbiljno, nego da se igraju sa životom. Da završe te
fakultete, a da, pre toga da ih upišu. I da zajebemo taj sistem pto nas vuče na
dole. Da svi vozimo dobra kola i živimo negde daleko, gde smo maštali da ćemo
živeti kao deca. Da se jednog dana nadjemo negde za jedno 15,20 dina. Ja ako ne
budem mogao da dodjem zbog promocije svoje knjige u Moskvi neće biti frke. Doči
će svi kod mene kuči jer ću im kupiti karte i ugostiti ih u svojoj kuči. Da sedimo
oko logorske vatre u mom dvorištu i prisećamo se starih vremena. Buke,galame i
smeha. Izjava naših profana, od zašto beli medved ne ide u vodu, preko 33
ludila do hoćete li prestat uz puhanje u šiške na kosi. Možda ću tada uspeti da
ih upoznam više, i možda će me skapirati bolje, ako ništa barem ću ih lepo
ugostiti. Do tada želim im sve što i sebi, ono najbolje i od srca.
Za sve moje ljude i bolja vremena koja tek
dolaze. Tebi stranče želim isto.
Šalje ti pozdrav tvoj andjeo čuvar.
Нема коментара:
Постави коментар