Boja smrti

Zamisli.
Hiljadu ljudi, naoružanih do zuba. U uniformama plave boje. Svaki komad odeće na svom mestu. Svaka kopča zategnuta u milimetar do pucanja. Svaki od njih na istom rastojanju od drugog. Svaki misić, tetiva i nerv su momenat od toga da puknu. Svaka kap znoja čeka na olakšanje, ne bi li skliznula niz telo i uronila se u tkaninu odela. Stoje nepomično praznih pogleda, koji se gube u daljini praznine njihove svesti što je pojačava boja uniforme. Kao omadjijani. Čekaju glas nepoznatog lica. Da izda naredbu. Sunce zalazi za planinu i senka prekriva ravnicu. Gavran se čuje u daljini. Momenat kasnije prekida ga glas. Čuje se jedno kratko i glasno:Pobite ih! Sve do jednog.

Dve hiljade ruku pomera se s olakšanjem. Mišići se pokreću, kao sami od sebe. Plave odore se gužvaju dok ih kvasi znoj olakšanja. Hiljadu izdaha biva ugušeno zvukom pušaka pretvarajući se u gomilu glasova sa druge strane koji se stapaju u jedan glas. Tuge, očaja i vapaja. Za pomoć.

Zamisli sad.Mozeš li?

Čoveka koji baca oružje svoje. Pogleda drugačijeg no maločas. Hrabro praveći korake ka prostoru izmedju dve gomile. U trenutku shvatajući da nije to ono za šta se spremao. Pita se da li je to na šta je pristao vredno prolivenog znoja i suza zadnjih 10 godina. Da li se tako brani otadzbina? Slike sadašnjosti se mešaju sa slikama prošlosti i život mu prolazi pred očima u trenutku. Sve postaje kristalno jasno i dok mu meci probijaju telo dere se u sav glas, moleći ih da prekinu. Glas isprva toliko snažan biva ugušen nedostatkom vazduha u plućima. Do malopre zategnuti mišići postaju labavi u sekundi i telo pada na zemlju prljajući je krvlju.

Tog dana ubijeno je sedam stotina porodica, nespremnih na smrt. Ne znajući zašto ni zbog čega ginu. Umrlo je dve hiljade ljudi i sa njima jedan oficir. Istupivši iz gomile da bi branio. Ne ono šta su ga učili, već ono u šta veruje. Dao je život, boreći se za ono što je nosio u sebi.

Lepota

Kažu da je lepota u oku posmatrača. Možda je to tako zato što je lepo relativan pojam? Ili zato što smo reč lepo olako prihvatili? Kažu da je lepota obično u onome što vidimo. Ja ipak ulažem prigovor tome I kažem da je lepota u nama samima. Ona se ne izaziva nečim, ona postoji uvek, tu I sada, kao sreća, samo što je mi nekada nismo svesni. Ona se ne traži, već se prihvata. Zato vas pitam. Jeste li ikada pomislili ili se pitali? Da li vaša majka, otac ili ta osoba koja sedi tu do vas vidi isto što I vi. Ne, ne mislim na vid, već na ono nešto šire. Ne mislim na materijalizam. Materijalizam je za budale I za slepe. Lepota materijalnih stvari je prolazna, kao I sam materijalizam. Stvari se dobijaju I gube, neke pak propadnu, istrule ili se zagube. Neke budu pregažene, neke bačene ili isečene. Neke se zaborave, pa kažemo, nestanu. Ljudi ulaze I izlaze iz naših zivota. A mi onda žalimo jer smo tome pridali neku vrednost, pa gubitak istog izaziva neku emociju, obicno losu. Mada, neki se gubitku raduju. Iskreno mislim da to lepota nije, i da se tome reč lepo ne može pridati. I nije lepota u onome što nastane, već u samom činu stvaranja. Lepota nije u umetniku koji stvara nego u emocijama, zanosu i predanosti koju ulaže dok stvara. Nije lepota u suzi što teče niz oko nego u osećaju što izaziva suzu I tera na plač. Plač sreće ili plač tuge. Nije lepota u bojama umetničkog dela, već u emocijama što su tu istu boju birale, I u onima što ih ta boja na platnu izaziva. Lepota je u sjaju Sunca i meseca i u njihovom smenjivanju, i daleko je od njihovog samopostojanja. Nije lepota u cilju što se postigne, nego u motivu koji je na taj cilj naterao i u zaru borbe koji je do cilja doveo. Lepota nije u učinjenoj pomoći već u izazvanoj plemenitosti i humanosti u srcu, što su do pomoći dovele. Lepota nije u strahu i u nemom stajanju. Ona nije ni u savladavanju straha, već u korenu same hrabrosti. Lepota nije u izgledu osobe, već u emocijama koje ona kod vas izaziva i u trenucima koje vam čini posebnim. Ona je u zelji da se prihvati ono što jeste, a ne u onome što je prihvaćeno. Lepota je u putu ka slobodi, ali ne i u slobodi samoj, jer nas život konstantno odvraća od slobode, dok nam istu tako lepo daje. Nije li lepota, ne u onome što se ima već u onome sto se ceni? Ona je tu sa vama, kad se probudite ujutru i vidite je u tome što vam je data šansa da živite još jedan dan. Mislim još jedan dan, ljudi moji! Još jedna šansa da ostvarite svoje snove! Još jedna prilika za osmeh i za suzu, za udah, za sreću i za tugu. Još jedna prilika za pad i za ponovno ustajanje, za život koji punim plućima treba da živite. Koliko ljudi ima tu priliku? Zapravo, pitao bi vas. Koliko se vas jutros probudilo i osetilo lepotu?