понедељак, 20. април 2015.

Sve je naopačke





Jutra su crna poput uglja, bez imalo nadanja. Noći su obasjane mesečinom i posute prašinom maštanja. I snegovi ne veju više, već u zimu sija Sunce, a kiše su počele padati u leto. Napustile su jesen, a meni je žao.
Zgrade su postale sumorne jer im se fasade sive danju, i tek se noću popale svetla, pa sve nekako sija, odaje spokoj. Ulice su postale crne, grada koji dobi ime jer beše sav beo. I ljudi što njima koračaju uvučeni su u kolotečinu prošlosti, a budućnost nam je postala slepa. Glave su nam pune zatrlih informacija, dok su nam srca prazna. Jedino su oni oskrnavljenih duša još uvek sačuvali nešto malo nade u svojim srcima, što kucaju za neke bolje prilike. I beskonačnost se umorila jer joj je dosadilo protezanje, a krajevi se plaše, jel žele trajati što duže. Sve je naopačke.

Нема коментара:

Постави коментар