Jutra su crna poput uglja,
bez imalo nadanja. Noći su obasjane mesečinom i posute prašinom maštanja. I
snegovi ne veju više, već u zimu sija Sunce, a kiše su počele padati u leto. Napustile
su jesen, a meni je žao.
Zgrade su postale sumorne
jer im se fasade sive danju, i tek se noću popale svetla, pa sve nekako sija, odaje
spokoj. Ulice su postale crne, grada koji dobi ime jer beše sav beo. I ljudi
što njima koračaju uvučeni su u kolotečinu prošlosti, a budućnost nam je
postala slepa. Glave su nam pune zatrlih informacija, dok su nam srca prazna.
Jedino su oni oskrnavljenih duša još uvek sačuvali nešto malo nade u svojim
srcima, što kucaju za neke bolje prilike. I beskonačnost se umorila jer joj je
dosadilo protezanje, a krajevi se plaše, jel žele trajati što duže. Sve je
naopačke.
Нема коментара:
Постави коментар