Sunce je izgorelo od uzbudjenja. Umorilo se od čekanja da
izadje mesecu u susret i upozna svoju drugu polovinu. Napustilo je horizont
plačući krvavo crvene boje, dok je mesec kasnio na sastanak. I baš kad je
stigao, sunce je pobeglo da plače negde gde ga drugi nece gledati. Mesec je
ostao sam da sija za nečije tudje oči. Nekog prolaznika. Tvoje, moje i svačije.
Ostao je nama za ljubav da gasi tugu i žar za životom istovremeno. Sijao je za
naše snove što smo ih sanjali čekajuči da se sunce vrati. Cuvao je nadu u nama,
a sunce je budilo svakog jutra. Iznova su nam pomagali da živimo život. Uvek tu
za nas, a nikad jedno za drugo.
Нема коментара:
Постави коментар