Pisao sam joj

Pisao sam joj, o njenim plavim očima. Samo sam joj poslao priču, nisam rekao da je za nju. Svidelo joj se, a onda je pitala o čijim je to očima?

Rekoh „O onim što mi se svideše”.

Samo se nasmejala. Ehh,bar da sam mogao da vidim taj osmeh. Da mu ocenim vrednost. Nisam smeo da joj kažem da je za nju iz nekog glupog straha, valjda od gubitka. Samo čega? To se još pitam.

Svako veče ležem u krevet sa istom mišlju. Šta li sam to video u devojci plavih očiju i u tom svetu iza njih koji uistinu nisam toliko dobro ni spoznao. Nekako mi je prirasla za srce, kao da je odavno tu. Da li čisto iz neke potrebe da osećam hajmo to nazvati ljubav, a možda sam se stvarno zaljubio?

Jebote to se nije smelo desiti govorio je glas u meni. A ja? Ja sam rekao gotovo je. Šta je tu je. Šta god bilo, zaljubljenost ili potreba, a mozda oba pustio sam ih da žive. Da stvaraju osećaj patnje i sreće istovremeno. Možda sam grešio, ali osećao sam da je ona ta pored koje bi legao, koju bi zagrlio i u čije bi se oči zagledao. Želeo sam da se odmorim u njima. Tim plavim očima.

Jednom me pitala:Što si se tako zagledao u mene?

Nasmejao sam se. Onako. Rekao sam i dodao:A što,zar ne smem?

Ne,samo pitam. Rekla je.

Bio sam budala nisam smeo da joj kažem koliko me smiruju te plave oči. Nekad kao da postanu zelene, valjda je to od svetla. Zato rekoh da su to oči boje mora pred oluju. Barem meni tako izgleda.

Setim se kako se uvek nasloni  na moje rame. Jednom je rekla:Jao, kako je mekano, svidja mi se!

To me uistinu nasmejalo. Valjda svi imaju mekana ramena, pomislio sam.

Hteo sam joj reći kako bi želeo da to bude rame na kom će da spava, dok je nežno milujem po kosi, ali nisam smeo. Opet iz glupog straha. Taj strah me bacao u maštanje, nije mi dozvoljavao da pokažem osećanja. Borio sam se sa njim, ali sam maštao. O njoj kako lezi na krevetu i miluje me po glavi dok ja sedim naslonjen na krevet i pričam joj priče pred spavanje,kao što je meni moja majka dok sam bio mali. Neke bih smišljao, a neke čitao iz stare prašnjave knjige na čijim je tamno plavim koricama zlatnim slovima ispisano Bajke. Kad osetim da joj je ruka skliznula, znao bih da je zaspala. Ustanem, zatvorim knjigu i polako je pokrijem. Onda ostanem budan, ležeći pored nje dok i sam ne upadnem u san, čuvajući nju i čaroban svet iza njenih plavih očiju.