Krvavi zidovi

 Zamisli.

Da sediš u fotelji,

koja propada pod težinom,

broja,tvojih godina.

U ustima bela cigareta,

tvog života,

polako gori u crnilu pepela,

što pada na pantalone,

izlizane tamom u kojoj boraviš.

Sijalica kašlje,

nijanse bolesno žutih boja.

Polako se gasi,

izmedju četiri zida,

bez prozora,

i bez vrata.

Zidovi krvare polako iz saosećanja,

puneći sobu do vrha.

Ne,ja ne pišem ovo iz tuge,

jer život moj je srećan.

I ne pišem da te oborim,

već da ti ukažem da moraš ostati čvrst,

kao stena.

I ne pišem da bi ti patio,

jer ja se napatih za oboje.

I po ko zna koji put o ovome pišem,

ali I istorija se ponavlja,

već previše puta,

a mi iznova pravimo,

iste greške.

I ne,ne želim ti loše,

već da ti otvorim oči.

Da bi video taj čekić,

koji vec dugi niz godina stoji tu,

ispred tebe.

Razbij sad taj zid,

iza kog nema ništa osim praznine,

zlatno plavih boja koje idu u beskraj,

predivne večnosti.

I reci mi čisto da znam.

Hoćeš li skočiti s verom,

istini u zagrljaj?

Ili ćeš ostati da se gušiš?

Izmedju četiri krvava zida.