Zaledjen

Imam te nalete emocija. Stižu ni od kuda, a odlaze svuda. Rasipaju se na bezbroj atoma. A onda? Onda dodju ta unutrašnja previranja što bi rekao moj dobar drug, i sve nekako brzo prodje, dolazi i odlazi jos brže. Ja obično u to vreme običavam da sedim na stolici, zamišljen u jednoj tački koja se u zaledjenom momentu otvara u ceo univerzum, i istina postaje tako lepa i jasna, neobično razumna, a opet toliko teška i troma i tera me na suze, ali ja se smejem. I onda se pitam milion pitanja. Kuda vode ova skitanja, od pada do uspeha i opet nazad. Od sna do sna. Sve prolazi nekako kroz mene. Gomila se voda u časi koja nikako da prelije. Kao bunar bez dna. Prolaze i osećaji i vreme i ljudi i njihove sene i sećanja na samog sebe i prošlost kojom sam nekad koračao i ovaj osećaj koji se trudim što više da zadržim. Prolazi polako, a ja se trudim da ostanem zaledjen u momentu.

Pisao sam joj

Pisao sam joj, o njenim plavim očima. Samo sam joj poslao priču, nisam rekao da je za nju. Svidelo joj se, a onda je pitala o čijim je to očima?

Rekoh „O onim što mi se svideše”.

Samo se nasmejala. Ehh,bar da sam mogao da vidim taj osmeh. Da mu ocenim vrednost. Nisam smeo da joj kažem da je za nju iz nekog glupog straha, valjda od gubitka. Samo čega? To se još pitam.

Svako veče ležem u krevet sa istom mišlju. Šta li sam to video u devojci plavih očiju i u tom svetu iza njih koji uistinu nisam toliko dobro ni spoznao. Nekako mi je prirasla za srce, kao da je odavno tu. Da li čisto iz neke potrebe da osećam hajmo to nazvati ljubav, a možda sam se stvarno zaljubio?

Jebote to se nije smelo desiti govorio je glas u meni. A ja? Ja sam rekao gotovo je. Šta je tu je. Šta god bilo, zaljubljenost ili potreba, a mozda oba pustio sam ih da žive. Da stvaraju osećaj patnje i sreće istovremeno. Možda sam grešio, ali osećao sam da je ona ta pored koje bi legao, koju bi zagrlio i u čije bi se oči zagledao. Želeo sam da se odmorim u njima. Tim plavim očima.

Jednom me pitala:Što si se tako zagledao u mene?

Nasmejao sam se. Onako. Rekao sam i dodao:A što,zar ne smem?

Ne,samo pitam. Rekla je.

Bio sam budala nisam smeo da joj kažem koliko me smiruju te plave oči. Nekad kao da postanu zelene, valjda je to od svetla. Zato rekoh da su to oči boje mora pred oluju. Barem meni tako izgleda.

Setim se kako se uvek nasloni  na moje rame. Jednom je rekla:Jao, kako je mekano, svidja mi se!

To me uistinu nasmejalo. Valjda svi imaju mekana ramena, pomislio sam.

Hteo sam joj reći kako bi želeo da to bude rame na kom će da spava, dok je nežno milujem po kosi, ali nisam smeo. Opet iz glupog straha. Taj strah me bacao u maštanje, nije mi dozvoljavao da pokažem osećanja. Borio sam se sa njim, ali sam maštao. O njoj kako lezi na krevetu i miluje me po glavi dok ja sedim naslonjen na krevet i pričam joj priče pred spavanje,kao što je meni moja majka dok sam bio mali. Neke bih smišljao, a neke čitao iz stare prašnjave knjige na čijim je tamno plavim koricama zlatnim slovima ispisano Bajke. Kad osetim da joj je ruka skliznula, znao bih da je zaspala. Ustanem, zatvorim knjigu i polako je pokrijem. Onda ostanem budan, ležeći pored nje dok i sam ne upadnem u san, čuvajući nju i čaroban svet iza njenih plavih očiju.

Krvavi zidovi

 Zamisli.

Da sediš u fotelji,

koja propada pod težinom,

broja,tvojih godina.

U ustima bela cigareta,

tvog života,

polako gori u crnilu pepela,

što pada na pantalone,

izlizane tamom u kojoj boraviš.

Sijalica kašlje,

nijanse bolesno žutih boja.

Polako se gasi,

izmedju četiri zida,

bez prozora,

i bez vrata.

Zidovi krvare polako iz saosećanja,

puneći sobu do vrha.

Ne,ja ne pišem ovo iz tuge,

jer život moj je srećan.

I ne pišem da te oborim,

već da ti ukažem da moraš ostati čvrst,

kao stena.

I ne pišem da bi ti patio,

jer ja se napatih za oboje.

I po ko zna koji put o ovome pišem,

ali I istorija se ponavlja,

već previše puta,

a mi iznova pravimo,

iste greške.

I ne,ne želim ti loše,

već da ti otvorim oči.

Da bi video taj čekić,

koji vec dugi niz godina stoji tu,

ispred tebe.

Razbij sad taj zid,

iza kog nema ništa osim praznine,

zlatno plavih boja koje idu u beskraj,

predivne večnosti.

I reci mi čisto da znam.

Hoćeš li skočiti s verom,

istini u zagrljaj?

Ili ćeš ostati da se gušiš?

Izmedju četiri krvava zida.