Okovi

Okovi uma pucaju,

pod naletom istine.

Svaka misao,

vezana za prošlost,

napušta dokove sećanja.

Odlazi tiho,

vodama slobode.

Odvučena strujanjem volje,

poput broda,klizi,

u zagrljaj Suncu.

Što izlazi iz vode,

u susret magli.

I obasjava oči,

ispunjene nadom.

Ribara koji se usudiše proći,

kroz sivobelu mrežu obmane.

Što tera jezu u kosti,

i nanosi misli nazad,

na obalu učmalosti.

A oni Slobodni,

veslom moći,

nečujno klize,

ka pučini nadanja.

Dok konopci tuge,

padaju u vodu.

Strahovi se guše,

i ostaju pokriveni,

tamom zaborava,

duboko,na dnu mora.

A purpurno crvena jedra,

se zatežu,

na vetru hrabrosti.

I Oni,slobodni,

ostavljaju vesla po strani.

Sa osmehom ostavljaju tragove,

po pučini večnosti.

Nestaju daleko,

tamo gde more i nebo,

postaju jedno.

A meštani govore,

da se više nikada,

neće vratiti.

Jer kažu da Oni,

čiji um oseti slobodu,

više nikada ne pomisle na okove.

I zauvek ostaju, lutajući.

pučinom bezgranicnih mogućnosti.