Krvave reči

Neizgovorene reči.

Izgubljene misli.

Daleko od stvarnosti,

još dalje od realnosti,

i strahom presečene realizacije.

Ostaju tamo negde,

zakopane u tami,

beskrajnog uma.

Vučene osecanjima

iz dubine duše.

Dovedene pred liticu sumnje,

u samoga sebe,

u tebe koji si bio odredjen.

Darovatelj njihovog života.

Bačene u ponor zaborava,

duboko ka srcu,

na kome prave ožiljke,

što ih nazvasmo sećanjima.

Da je moglo biti bolje,

drugačije ili lepse,

a nije.

Strah je sasekao sve strune,

izmedju uma i tela.

Pokidao glasne žice,

i zaustavio dušu od samopostojanja.

Ubrzavajući srce ni zbog čega.

Kucalo je da preživi,

a moglo je kucati za druge stvari.

Za neke lepše momente,

i neke bolje ljude.

Ako ništa od toga,

bar za ostvarenje snova,

kojih smo se i sami plašili,

i u senci njihovoj ostali,

da se polako gasimo kao sveće.

Možda smo ih mogli zajedno ostvariti?

Ti i ja ili neko treći.

Ostale su samo neizgovorene reči,

da krvare u duši,

i seku po srcu.

A mogli smo ih reći.

Ti,ja ili neko treči.