Bol

Sveća je gorela.

Polako vosak se topio niz sveću ostavljajući trag za sobom silazio je u susret papiru. Oticao je kao i njegov život. Arapina čije je lice zaklanjala platnena kapuljača. Plamen sveće, plamen života ove kamene prostorije u kojoj je sedeo obasjavao je ožiljak na njegovom licu. Trag na koži govorio je bezbroj reči. Reči bola i teških vremena. Hteo je da piše, morao je, ali nije mogao. Prošlost mu nije dala. Ožiljak se probudio. Oživeo je. Sišao je ka srcu i napravio duboku ranu na njemu. U stvari samo je sasekao konce koji su je držali zatvorenu vec duže vreme. Prošlost je dobila tužno lice i telo puno ožiljaka. Sećanja su dobila kandže koje su se zarile u njegovu svest, a plamen sveće im je pomogao da se odigraju ponovo. Tu pred njegovim očima. Izgledala su stvarno koliko i onda kada ih je proživljavao. Suze su potekle noseći kajanje sa sobom. Arapin je bio jak, ali sada se prepustio prošlosti. Njoj koja je samo sećanje na prošli trenutak, dao joj je nešto više. Podario joj je život i sadašnji momenat,puštajući je da boli. Bio je usamljen. 

Bol je bila jedino moguće društvo u tom trenutku.Zato joj se prepustio.