Medju svojima

Sanjao sam čudan san.

Svetao, hladan i otkinut.

Izvadjen iz nekog dela višeg,

starijeg mene.

Ležao sam u snegu dubokom,

četrdesetak santimetara.

Sam.

Negde.

Daleko od svih.

Daleko od svega.

Sve što sam video,

bilo je nebo,

bez oblaka,

svetlo sive boje.

I pahulje gonjene vetrom,

što nemilosrdno duva,

kao da tera,

djavole od mene.

I pomislio bih,da sam mrtav,

jer nisam osećao hladnocu,

a trebalo bi već odavno da se tresem,

jer kad ustadoh, videh,

da se nalazim,

na krovu sveta.

I za neko blago čudo,

vetar mi nije smetao,

kao da sam se godinama,

navikavao na isti.

Vodjen nečim, ili nekim,

krenuh u desno,

sigurnim korakom,

izgubljene duše.

Tu iza velikog kamena,

spazih čoveka, ćelave glave,

u odori tamno crvene boje,

za koju su se lepile,

pahulje snega.

Stajao je mirno,

pogleda uprtog u daljinu,

ali bez izgubljenosti u očima,

kao da je znao suštinu,

svega što postoji.

Pridjoh mu bez straha,

i sa dozom divljenja.

Pogledao me spokojno,

stavio ruku na moje rame,

i poveo me sa sobom.

Stazom, starom hiljade godina.

Prošli smo kroz rascep,

izmedju dve stene,

i našli se u dolini,

nalik nijednoj,

u kojoj sam bio,

ili nekoj,

o kojoj sam slušao.

Znao sam!

Ovo nije bio san.

Konačno sam došao,

                                                                                  medju svoje.