Boja smrti

Zamisli.
Hiljadu ljudi, naoružanih do zuba. U uniformama plave boje. Svaki komad odeće na svom mestu. Svaka kopča zategnuta u milimetar do pucanja. Svaki od njih na istom rastojanju od drugog. Svaki misić, tetiva i nerv su momenat od toga da puknu. Svaka kap znoja čeka na olakšanje, ne bi li skliznula niz telo i uronila se u tkaninu odela. Stoje nepomično praznih pogleda, koji se gube u daljini praznine njihove svesti što je pojačava boja uniforme. Kao omadjijani. Čekaju glas nepoznatog lica. Da izda naredbu. Sunce zalazi za planinu i senka prekriva ravnicu. Gavran se čuje u daljini. Momenat kasnije prekida ga glas. Čuje se jedno kratko i glasno:Pobite ih! Sve do jednog.

Dve hiljade ruku pomera se s olakšanjem. Mišići se pokreću, kao sami od sebe. Plave odore se gužvaju dok ih kvasi znoj olakšanja. Hiljadu izdaha biva ugušeno zvukom pušaka pretvarajući se u gomilu glasova sa druge strane koji se stapaju u jedan glas. Tuge, očaja i vapaja. Za pomoć.

Zamisli sad.Mozeš li?

Čoveka koji baca oružje svoje. Pogleda drugačijeg no maločas. Hrabro praveći korake ka prostoru izmedju dve gomile. U trenutku shvatajući da nije to ono za šta se spremao. Pita se da li je to na šta je pristao vredno prolivenog znoja i suza zadnjih 10 godina. Da li se tako brani otadzbina? Slike sadašnjosti se mešaju sa slikama prošlosti i život mu prolazi pred očima u trenutku. Sve postaje kristalno jasno i dok mu meci probijaju telo dere se u sav glas, moleći ih da prekinu. Glas isprva toliko snažan biva ugušen nedostatkom vazduha u plućima. Do malopre zategnuti mišići postaju labavi u sekundi i telo pada na zemlju prljajući je krvlju.

Tog dana ubijeno je sedam stotina porodica, nespremnih na smrt. Ne znajući zašto ni zbog čega ginu. Umrlo je dve hiljade ljudi i sa njima jedan oficir. Istupivši iz gomile da bi branio. Ne ono šta su ga učili, već ono u šta veruje. Dao je život, boreći se za ono što je nosio u sebi.