Lepota

Kažu da je lepota u oku posmatrača. Možda je to tako zato što je lepo relativan pojam? Ili zato što smo reč lepo olako prihvatili? Kažu da je lepota obično u onome što vidimo. Ja ipak ulažem prigovor tome I kažem da je lepota u nama samima. Ona se ne izaziva nečim, ona postoji uvek, tu I sada, kao sreća, samo što je mi nekada nismo svesni. Ona se ne traži, već se prihvata. Zato vas pitam. Jeste li ikada pomislili ili se pitali? Da li vaša majka, otac ili ta osoba koja sedi tu do vas vidi isto što I vi. Ne, ne mislim na vid, već na ono nešto šire. Ne mislim na materijalizam. Materijalizam je za budale I za slepe. Lepota materijalnih stvari je prolazna, kao I sam materijalizam. Stvari se dobijaju I gube, neke pak propadnu, istrule ili se zagube. Neke budu pregažene, neke bačene ili isečene. Neke se zaborave, pa kažemo, nestanu. Ljudi ulaze I izlaze iz naših zivota. A mi onda žalimo jer smo tome pridali neku vrednost, pa gubitak istog izaziva neku emociju, obicno losu. Mada, neki se gubitku raduju. Iskreno mislim da to lepota nije, i da se tome reč lepo ne može pridati. I nije lepota u onome što nastane, već u samom činu stvaranja. Lepota nije u umetniku koji stvara nego u emocijama, zanosu i predanosti koju ulaže dok stvara. Nije lepota u suzi što teče niz oko nego u osećaju što izaziva suzu I tera na plač. Plač sreće ili plač tuge. Nije lepota u bojama umetničkog dela, već u emocijama što su tu istu boju birale, I u onima što ih ta boja na platnu izaziva. Lepota je u sjaju Sunca i meseca i u njihovom smenjivanju, i daleko je od njihovog samopostojanja. Nije lepota u cilju što se postigne, nego u motivu koji je na taj cilj naterao i u zaru borbe koji je do cilja doveo. Lepota nije u učinjenoj pomoći već u izazvanoj plemenitosti i humanosti u srcu, što su do pomoći dovele. Lepota nije u strahu i u nemom stajanju. Ona nije ni u savladavanju straha, već u korenu same hrabrosti. Lepota nije u izgledu osobe, već u emocijama koje ona kod vas izaziva i u trenucima koje vam čini posebnim. Ona je u zelji da se prihvati ono što jeste, a ne u onome što je prihvaćeno. Lepota je u putu ka slobodi, ali ne i u slobodi samoj, jer nas život konstantno odvraća od slobode, dok nam istu tako lepo daje. Nije li lepota, ne u onome što se ima već u onome sto se ceni? Ona je tu sa vama, kad se probudite ujutru i vidite je u tome što vam je data šansa da živite još jedan dan. Mislim još jedan dan, ljudi moji! Još jedna šansa da ostvarite svoje snove! Još jedna prilika za osmeh i za suzu, za udah, za sreću i za tugu. Još jedna prilika za pad i za ponovno ustajanje, za život koji punim plućima treba da živite. Koliko ljudi ima tu priliku? Zapravo, pitao bi vas. Koliko se vas jutros probudilo i osetilo lepotu?