Šesto pismo strancu-O kiši

Pisao bi ti o kiši stranče i o svrsi koju ona ima,ali ne znam odakle počet.I jel svrha veća u Suncu što zadje,u oblacima ili u kiši samoj?Da li si se ikad pitao šta se to dešava iza oblaka koji se združe pred nevolju isto kao i ljudi medju kojima živiš,i kako su razbacani u grupe dok Sunce sija.Jesi li primetio to?

Jesi li se zagledao kad u kap kiše?Jesi li joj dozvolio da završi svrhu svog postojanja,negde na dlanu tvoje ruke,ili tik na obrazu ispod oka?Dopusti joj nekad da klizi niz tvoje telo,nemoj je ubiti.Pusti je da se odmori na njemu.

Vidiš li tu moć što je voda ima?Vidis li kako kap pada nisko na zemlju jer se previše uzdigla pod nebo i onda sva rasuta na bezbroj komada biva skupljena od strane zemlje.I onda se vine opet pod nebesa,bogu pod oblake ode,da traži novu šansu,a nije ni svesna da je već dobila.Jer je to već tako odredjeno.

Vidiš li kad se kapi vode skupe I voda kad poteče,kada krene sve pred sobom da lomi,jer drugi cilj pred sobom ima I to se onda složnost zove.Jesi li primetio da u šta god da vodu staviš ona poprimi oblik toga,nečega.Pitaš li se da li to mozda kapi vode rade zajedno,ne bi li im bilo lakše da popune taj prostor.

Jesi li znao kako se najčistija voda može isprljati i kako mutna voda najbistrija može postati?Vidiš li kako voda sama sebi oprostiti može jer zna da će joj tad i svi drugi oprostiti?Da toga nije,sva bi voda nestala onda.Jesi li primetio kako nebo istinski plače?Ne kad se sažali na suvu zemlju,već kada istinski potrebu njenu oseća kao svoju i daje bez straha da će oblaka nestati.Saosećajnost se to zove.Misliš li dobri moj stranče da nebo sa zemljom saoseća?

Jesi li slusao kada kiša po zemlji dobuje jer želi da svi izadju napolje i da obuhvati nas stanovnike ove zemlje?Možda želi da bude deo nas,deo nečeg veceg?Zašto se svi onda sakrivamo kad kiša pada?Ako smo i sami delom od vode zašto onda od vode bežimo?Ili bežimo od nečeg većeg,nečeg što nas progoni,nečeg što kiša budi?Vidiš li mir u slušanju kiše stranče,čujes li ga kao što ga ja čujem?Bežis li od tog mira ili čezneš da mu nikad ne vidiš kraj?Bežiš li od samog sebe stranče?Od energije koju u sebi nosiš?Razumeš li reči kojima ti pišem ili ih samo bezdušno čitaš?Vidiš li stranče da si ti kap vode u moru svih živih bića?Vidiš li sličnost izmedju vode i čoveka?Osećaš li stranče da smo svi isti i da je sve jedno?

Vodama večnosti

Zvuk vode što teče,

spasava od očaja,

i vodi dušu.

Daleko od izvora.

Isprljanu iskustvom,

kajanjem i praštanjima.

Srce ponire duboko,

za ostacima brodova,

nasukanih na obalu.

I u crnilu beznadja,

ne nailazi ni na šta,

jer pesak I tama,

prekriše sve,

što se donedavno videlo.

Laži ostaju nasukane,

na stenama,

sopstvenih misli.

One na hridima straha,

rastrgane su od strane,

galebova istine.

Pučina guta svaku nadu,

da kraj je blizu.

I Sunce što ponire za horizont,

stvara osećaj konstantnosti,

i utisak,

da zemlja je ravna.

Ustupajući mesto strahu,

ostavlja same.

Moreplovce istine.

Nesalomivog duha,

hrabre ruke,

i mekog srca.

Sirene prekidaju pesmu,

jer oni se ne obaziru,

na prividna zadovoljstva.

Glasovi se gase,

i tišina se radja,

negde daleko na pučini.

Tamo gde samo,

pogled izabranih,

doseže.

Onih što veruju,

Kad talasi slome korito broda.

Voda kad udje u svaku poru tela,

i krene gasiti,

plamen nadanja.

Kada ajkule izgrizu,

njihova tela,

i dubina kad pojede,

njihove kosti.

Kad prestane smenjivanje,

dana I noći.

Duše njihove ostaju,

da plutaju po površini.

Jer puteva je mnogo,

a samo je istina jedna.

I oni joj se predadoše.

Zato će uvek,

ostati da plutaju.

Vodama večnosti.

Mesec

  Mesec je lopov, odmetnik sam za sebe, što mi krade ovo malo sna svako veče. Tera me da razlivam srce po papiru kao da je od mastila I rečima da slikam pejzaž svojih misli. Prava je protuva što mi ne da da istim tim rečima oslikam tvoje oči I to nešto u njima. I pisao bih o svemu samo ne o mesecu, ali ipak pišem na tvoj zahtev. Dok tvoje oči kvare inspiraciju o mesecu ja opet pišem jer ne razumem što si rekla da ti se toliko svidja. Ja mu zavidim, iskreno I voleo bih da mogu kao on da vidim sve te misli što ih krade. Meni, tebi I drugima. Da mogu da zavirim u maštanja tvoja, nečija I svačija I da svoja zamenim njima. Da odgovorim na pitanja tvoja, nečija I svačija I na sve muke što vas muče. Da znam što mesec zna. Eto zato mu zavidim, a verovatno I on meni prebacuje što pričam ovoliko. Dai ma usta verovatno bi svima odgovorio. Ovako samo sija nama na korist I štetu, tugu I nadu, istovremeno.

Moj svet-Pismo strancu-peto

  Svet je pao stranče. Nisko na kolena pred bezosećajnom ekspanzijom ljudskog ega u nezasitoj želji da ojača materijalizam. Podigla se pohlepa, ponovo na noge i zašla je u naša srca. Slušamo samo razum, a i on ne radi kako treba i osećanja smo bacili sa strane, da kupe prašinu i čekaju neka bolja vremena. Prestali smo da verujemo, ne u boga i ideale jer njih će uskoro biti više no ljudi, nego u nas same. Intuicija i srce su prestali da rade još pre par vekovam, a mi smo počeli materijalizmu da se klanjamo i Bog nam se zove tehnologija. I ja ulažem protest na sve ovo i ponizno molim saslušanje pre nego me pogubite vašim osudama i komentarima punim neke više vrednosti, te vas pitam.

  Zar je toliko teško biti ono što čovek zovu? I jer Čovek treba biti izumrla vrsta? Da li smo zaboravili da smo duhovna i energetska bića, a ne materija u kojoj se ukorenismo? Hoćemo li dopustiti da nas ocenjuju po istim merilima, dok šire priču da svi smo različiti? Jel su tudja patnja i bol toliko manje no naše da oči zatvaramo pred njima i okrećemo im ledja? Ne treba li jedan čovek biti iznad drugog samo onda kada mu pomaže da ustane? Hoćemo li nastaviti da ubijamo ljude koji nas bude iz okova materijalnih misli i ukazuju da može biti bolje? Zar smo za istinu toliko slepi? Jel treba da molimo za lajk dok na drugom kraju sveta mole za dan života više? Jel treba žaliti što nemamo najnoviji komad odeće dok negde tamo žale za komadom hleba? Hoćemo li pustiti da život živi nas umesto da mi živimo njega? Ne sečemo li šume koje su dah našeg života zarad parčeta papira koji odredjuje sve pa i cenu života samog? Treba li jedna osoba da ima više prava na slobodu nego druga samo jer ih deli par stotina kilometara? Zašto smo zaboravili da se svet menja tek kad promenimo sebe? Dokle ćemo ubijati životinje i krčiti sve na svom putu? Nisu li i one jedni od nas, stanovnici planete koju delimo? Samo ću reći da delfini imaju više vrsta jezika, a svaki jezik više vrsta dijalekata, te vas pitam ko je napredniji, mi ili oni? Znači li to što ne govore našim jezikom da ne možemo čuti ono što nam govore? Hoćemo li nastaviti da se ponašamo kao da imamo sto planeta, a ne ovu jednu? Jel treba ceo život da prodje da bi na samrti shvatili da umiremo neostvarenih želja? Kad ćemo izaći iz lažne stvarnosti i videti da stvarnost kroje misli, a misli stvaramo sami? Koliko će se još puta ponoviti istorija? Koliko će još života uzeti ova crna zemlja? Koliko će još biti grobova, prepunih želja, ideja i neostvarenih snova?

 Dok se to ne desi ja ostajem stranče smiren i u tišini da delam na štetu ovog materijalnog sistema. I ovaj svet je moj koliko je i tvoj i jednako je naše pravo na njega, ali te molim zagledaj se u njega bolje, a u dušu svoju dublje. Do tada te ostavljam da koračaš ka putu promene i želim ti da vidiš što dalje, bolje i šire.

  Sve najbolje. Tvoj andjeo čuvar.