Okovi

Okovi uma pucaju,

pod naletom istine.

Svaka misao,

vezana za prošlost,

napušta dokove sećanja.

Odlazi tiho,

vodama slobode.

Odvučena strujanjem volje,

poput broda,klizi,

u zagrljaj Suncu.

Što izlazi iz vode,

u susret magli.

I obasjava oči,

ispunjene nadom.

Ribara koji se usudiše proći,

kroz sivobelu mrežu obmane.

Što tera jezu u kosti,

i nanosi misli nazad,

na obalu učmalosti.

A oni Slobodni,

veslom moći,

nečujno klize,

ka pučini nadanja.

Dok konopci tuge,

padaju u vodu.

Strahovi se guše,

i ostaju pokriveni,

tamom zaborava,

duboko,na dnu mora.

A purpurno crvena jedra,

se zatežu,

na vetru hrabrosti.

I Oni,slobodni,

ostavljaju vesla po strani.

Sa osmehom ostavljaju tragove,

po pučini večnosti.

Nestaju daleko,

tamo gde more i nebo,

postaju jedno.

A meštani govore,

da se više nikada,

neće vratiti.

Jer kažu da Oni,

čiji um oseti slobodu,

više nikada ne pomisle na okove.

I zauvek ostaju, lutajući.

pučinom bezgranicnih mogućnosti.

Dete

Osetićeš jezu istine.

Nastaniće potiljak tvoje glave,

i polako će ti klizeti,

niz kičmu.

Kao najtiši lopov,

ućiće u tvoje srce.

Trnci će preplaviti tvoje telo.

I spokoj će,

ušetati u tvoju dušu.

A moja će ruka,

biti daleko od tebe.

Sve što dodiruje,

papir je prljavo žute boje.

Koji pije,pažljivo birane reči,

mog crnog mastila.

Videćeš iskrenost.

Najčistijeg deteta,

koje leži u tami.

Prekriveno senkom,

moćnog maga.

I budeš li,

samo na trenutak pomislio.

Dirati u veru deteta.

Mag će podići pogled,

i smedje će oči zasijati.

U najcrnjem mraku,

izgovoriće reči.

A ti ćeš biti zbunjen,

slušajući jezik,drevnih.

Onih što su bili ovde,

mnogo pre tebe.

Beli će znakovi iscrtati,

zidove sobe u kojoj boraviš.

Javice se bol u grudima.

I čuvar će uzimati,

deo po deo.

Tvoje duše.

Setićeš se reči,

da ne smeš,

dirati dete maga.

Mag može biti sve.

I može biti ništa.

Alhemicar pustinje.

Prosjak slobode.

Kap vode u okeanu,

i okean sam.

Može ti dati,

A može i uzeti.

Sve, pa i život.

Istina je njegova,

koliko i apsurd svega.

Ima pravo na nju,

koliko i ti.

Samo je on naučio koristiti.

Dok se ti još uvek,

hvataš u koštac sa iluzijom,

smatrajući je istinom.

Zato nemoj.

Dirati dete maga.

Bice reči koje ćeš čuti,

pre poslednjeg izdaha.

I ako u momentu,

shvatiš.

Oprostićeš,sebi!

I mag će skinuti kletvu.

Znakovi će se sprati.

I zid će plakati suze,

krvavo bele boje.

Otvoriće ti oči.

I videćeš,zašto nisi smeo.

Dirati dete maga.

Zidovi sobe će pasti,

a s druge strane

Videćeš.

Svoje unutrašnje dete.

Glasnik

Upoznaćes.

Glasnika istine!

U odeći pustinje,

boje arapskih noći.

Nosiće plašt promene,

karipsko plave boje.

Srešćeš ga,

sedmi dan,

sedme nedelje.

Svog naizgled,

uzaludnog putovanja.

Stajaćeš na pesku vremena,

što se prosipa u beskonačnost,

praznine ispod tebe.

Vreme ce prestati da teče,

dok ga budes gledao u oči.

I sve što ćeš videti,

biće knjiga mudrosti.

Nošena u rukama,

andjela smrti.

I samo ako prihvatiš,

beskonačnost sveopšteg.

Tu promenu koja leži,

u smrti.

I ako dozvoliš,

glasnik će skinuti obmanu,

s očiju tvojih.

Tek tada će se knjiga otvoriti.

I dok rukom budeš prelazio,

preko slova zlatne boje.

Nesvestan da možeš čitati,

tako drevno pismo,

shvatićes.

Apsurd života.

Glasnik ce pozvati,

alhemičare pustinje.

Prizvaće Elemenare.

I etrom će očistiti,

tvoju dušu.

U oazi ćeš njihovoj,

piti iz bunara vere.

Spoznavajući drevnost,

bića koje leži,

oduvek u tebi.

Ako ga probudiš,

postaćes vladar.

Svoga života.