Ležim u krevetu, gluvo doba noći, ispred mene prozor. Pogled
na urbani pejzaž sa tamno plavim, skoro crnim nebom u koje sto više da gledam
kao da guta zvezde, proždire ih, a beli okvir koji se bojažljivo sjaji pred
lepotom meseca daje savršenstvo slici. Zamišljen sa pogledom na jednoj od
mnogih zvezda, uronjenih u more univerzuma, moje misli se prepliću, tonem,
prepuštam joj se da me vodi. Kao da znam da je baš ta zvezda u koju gledam
moja. Da su na njoj zapisani svi moji usponi i padovi, sve moje želje, maštanja
i buduće ljubavi. Odjednom se pojavljuješ ti što mi ne daš mira noćima, ti čije
ime govorim u snovima. Silueta tvoja, u mraku kao dečija, izlaziš iz šume i
krećes prema meni. U plavoj haljini šećeš lagano, kao neka vila dok ti duga
kosa pada na ramena, a vlasi trave miluju ruke. Sve si mi bliže. Eto te,
tu na
svega stopu od mene, osećam kako dišeš, i dok me miluješ rukom po licu, ja te
gledam i šutim. Izgubljen u tvojim očima, smedje boje koje sijaju u mraku, kao
dva bisera. Mora da je to od punog meseca, ili je pak njihova beskrajna lepota
plod moje zaljubljenosti i mašte koji polako prelaze u ludilo za tobom. Sve je
tako stvarno, i dok spuštam glavu da poljubim tvoje usne sve nestaje, gubi se u
bestrag. Opet prozorsko okno i slika u njemu. Ovoga puta razdraganih crvenih
boja koje se mešaju sa plavom u nedogled i daju lepotu slici. Shvatam da je sve
bio samo san i dok gledam Sunce kako se ponovo radja u meni ne prestaje nada da
ćes jednog dana biti moja.
Нема коментара:
Постави коментар