Sveća je gorela.
Polako vosak se topio niz sveću ostavljajući
trag za sobom silazio je u susret papiru. Oticao je kao i njegov život. Arapina
čije je lice zaklanjala platnena kapuljača. Plamen sveće, plamen života ove
kamene prostorije u kojoj je sedeo obasjavao je ožiljak na njegovom licu. Trag
na koži govorio je bezbroj reči. Reči bola i teških vremena. Hteo je da piše, morao
je, ali nije mogao. Prošlost mu nije dala. Ožiljak se probudio. Oživeo je. Sišao
je ka srcu i napravio duboku ranu na njemu. U stvari samo je sasekao konce koji
su je držali zatvorenu vec duže vreme. Prošlost je dobila tužno lice i telo
puno ožiljaka. Sećanja su dobila kandže koje su se zarile u njegovu svest, a
plamen sveće im je pomogao da se odigraju ponovo. Tu pred njegovim očima. Izgledala
su stvarno koliko i onda kada ih je proživljavao. Suze su potekle noseći
kajanje sa sobom. Arapin je bio jak, ali sada se prepustio prošlosti. Njoj koja
je samo sećanje na prošli trenutak, dao joj je nešto više. Podario joj je život
i sadašnji momenat,puštajući je da boli. Bio je usamljen.
Bol je bila jedino
moguće društvo u tom trenutku.Zato joj se prepustio.
Нема коментара:
Постави коментар