Voleo bih

Znaš.Svaki put kad mesec zakorači kroz moj prozor ja pomislim na tebe. Zaželim da si tu, pored mene. Samo da ležimo jedno pored drugog i da ćutimo. Voleo bih to zaista. Voleo bih da smo negde daleko. Da smo sami na pustoj obali mora. Da šetamo po plaži. Da iz vode izadje veliki rak i uštine

te za tu malu nogu. Da se uplašiš i skočiš mi u naručje. Onda da sedimo ispod drveta palme dok nam se ruke dodiruju. Da slušamo noćnu tišinu koju tiho prekida zveckanje kamenčića koje lagano prevrću talasi. Da se zagledam u tvoje oči što sijaju na mesečini. Da ti kažem da ima nešto u njima, nešto dečije što mi se jako svidja. Te tvoje smedje oči, jedine u kojima vidim slobodu i sreću bez ijedne trunke straha. Da se nasloniš na mene i da zaspiš pokrivena mesečevim sjajnim plaštom. Voleo bih da vidim kako to izgleda kad ti spavaš. Mora da je divno. Voleo bih da znam sve o tebi. Hocu li ikad znati? Pitam se svaki put kada mi se ova bela skitnica ušunja u sobu, pokrene lavinu misli pa mi ne da oka sklopiti.