Izgubljene duše

Nekad, onako od neke tuge iskočim iz svoje kože, odvojim se od tela I lutam.

Zamislim, stojim na sred sobe.Lebdim dva metra iznad poda kao uhoda. Vidim vas sve, a vi mene ne. Nisam vise čovek, ni putnik, ni prolaznik. Ja sam ovaj trenutak i ovaj trenutak je u meni.

Posmatram I cutim.

Mnoštvo živih bića,a plastičnih lica što sjaje se u prostoriji punoj dima.

Vode razgovore iz interesa,radi lažnog ponosa,čisto iz neke svrhe,

duše su im svima krhke,

pune straha od ostvarenja snova,straha od pada na putu ka njima,

jer kad ljudi vide kako padaju smejaće im se.

Zato su se poklonili većini i smeju se svima,tim drugima.

Što posrću I dižu se na putu ka slavi,

a mogli su biti jedni od njih,ti borci pali,

što posle svakog pada su ustali,

ali nisu!

Već iz neznanja obgrću se plastovima malodušnosti,

okreću srce povodljivosti,dušu uobraženosti i stavljaju maske lažne sreće

izgoreće im životi kao sveće,

jer žive u lažima u koje su sami poverovali I drugima predstavljaju isto,

taj prljavi pogled lažne srece.

Ja se ne dam zavarati i vidim sve čisto.

Osećam ih i mržnju njihovu prema svima,

što bolji su od njih,

a vidim kako rugajući se njima,

misle da uzdižu se iznad svih.

Onda čujem krik,jedan mladi lik bledoga lica,

a u rukama mu devojka nestvarno lepog lica,kao crtež ili skica,

ostala je bez zivota!

Gledam njenu dušu kako napušta telo,odlazi na bolje mesto,

gde istina se dešava često.

Gde ne možes biti osoba ispod maske.

Gde zavist,pohlepu I uobraženost andjeli plamenom ljubavi gase.

Gde ne postoje društvene klase

jer tamo gde je ona otišla priče kažu,svi se spase.

Zato spuštam pogled,disanje mi zastaje,nekako se koči,

i ruka mi drhti dok istini gledam u oči.

To veče smrt je ponovo dosla po svoje.