четвртак, 12. мај 2016.

Sumrak





Uzmi me. Molim te.
Odnesi ovu bol iz moje duše, i otmi mi težinu u nogama.
Propao sam pod težinom sopstvene svesti i zamisli, da ovaj svet može biti bolje mesto za život. Očekivao sam nešto bolje, nešto svetlije i nešto lepše, srećnije i za notu realnije od onoga što sam dobio. Mada nikad nisam, želeo. Nešto do čega ću stići lakše ili bezbolnije, ali ipak sam se razočarao. Kao obično ljudsko biće.
Odvedi me, odavde. Molim te!
Osećam da ne pripadam ovde, medju ljudima.
Ja nisam jedan od njih.
I nije to ego. Nije osećaj nadmoćnosti, osećaj veličine i nadmenosti.
Samo tuga. Osećaj nepripadnosti, svetu u kom živim.
Uzmi me. Hoćeš li?
Vodi me!
Tamo gde su kazaljke pukle, i vreme sporije teče, skoro da ne postoji.
Gde tišina ubija sluh i zaustavlja misli.
Gde prostor ne postoji jer nestaje pod naletom misli.
Gde materija je reč.
Istina je zakon.
I misao je orudje.
Vodi me.Što dalje.
U Sumrak.
Jer osećam da me zove.
Osećam da tu. Pripadam.