четвртак, 16. април 2015.

Zaledjen




Imam te nalete emocija. Stižu ni od kuda, a odlaze svuda. Rasipaju se na bezbroj atoma. A onda? Onda dodju ta unutrašnja previranja što bi rekao moj dobar drug, i sve nekako brzo prodje, dolazi i odlazi jos brže. Ja obično u to vreme običavam da sedim na stolici, zamišljen u jednoj tački koja se u zaledjenom momentu otvara u ceo univerzum, i istina postaje tako lepa i jasna, neobično razumna, a opet toliko teška i troma i tera me na suze, ali ja se smejem. I onda se pitam milion pitanja. Kuda vode ova skitanja, od pada do uspeha i opet nazad. Od sna do sna. Sve prolazi nekako kroz mene. Gomila se voda u časi koja nikako da prelije. Kao bunar bez dna. Prolaze i osećaji i vreme i ljudi i njihove sene i sećanja na samog sebe i prošlost kojom sam nekad koračao i ovaj osećaj koji se trudim što više da zadržim. Prolazi polako, a ja se trudim da ostanem zaledjen u momentu.