понедељак, 20. април 2015.

Oskrnavljena tišina



Belim perom, umrljanim krvlju osećaja, pisao je po tudjim srcima. Reči su poput najjačeg konca zašivale rane, a on? On je ćutao. Pravio se nem. Nije voleo da prekida tišinu, ali je uživao slušajući ta ista prekidanja, pravljena od strane skrnavljenih duša. I onda tek na kraju bi rekao koju, ne iz neke pristojnosti već iz intuicije. Iz proklete potrebe što nas tera da se otvorimo. On se otvarao i više nego što treba, ali nije žalio. Nije osećao strah. Nije mario za bol. I ta tek po koja bi se nastavljala duboko u noć i svaka sledeca terala bi na suzu više no prethodna, a njegov glas bi s vremena na vreme stao. Čisto da oseti tišinu. I tako su noći trajale duže, a bolele više. On nije mario. Bio je kao otvorena knjiga. Davao je celoga sebe i baš kad pomisliš da si ga pročitao on bi se promenio. Dopisao bi još po koju stranicu.Svom zivotu