понедељак, 23. март 2015.

Čekanje

Čekanje

Čekanje uzalud.
Čekanje na nešto,
a dobijemo ništa.
Čekanje nema početak ni sredinu,
nestvarno je.
Postoji samo kraj života,
što ga nazvasmo kraj čekanja.
Momenat kada smrt nastupa na scenu.
uzima sve na šta smo čekali,
a ne odnosi ništa,
sem ove naše jadne,
i preplašene duše,
što se zaglavila u masi misli.
Da smo prosečni,obični,
i nedovoljno jaki,
da živimo život.
Čekanje da prodje bol,
koja u suštini ne postoji,
jer kako je stvorismo,
tako je uništiti mogosmo.
Čekanje na nešto novo,
jer ne videsmo,
da je svaki sledeći dan,
nova prilika,
da pobedimo život.
Čekanje da prodje prošlost,
koja već prodje,
i ne videsmo,
da jedan je sadašnji trenutak.
Čekanje u Engleskoj,Brazilu,
ili na nekom trećem,
nama zabačenom mestu.
U stolici,pred veče,
uz šolju čaja,iza zatvorenih vrata,
ne porpalog pansiona,
već našeg ograničenog uma.
Uz film,šetnju,
i masu ljudi,
od čijih lica bežimo,
jer jedno je lice straha,
u toj gomili,
što priziva smrt.
Čekanje na klupi,
ispod drveta koje raste,
što više može,da bi živelo,
jer nema drugi izbor,
jer ne može drugačije.
Samo smo mi prokleti,
što umiremo iz dana u dan.
Čekajuči.
A život nam dade,
toliko prilika,
i duplo više izbora.
Čekamo prilike,
koje sami stvarati možemo.
Čekamo Godoa,
ili neku novu šansu,
a svesni nismo,
da oni čekaju nas,
jer sami smo stvaraoci svoga života.
Čekajući odugovlačimo,
i na kraju starimo.
Čekajući ubijamo,
ne telo,
već  um i nadu,
koji polako trule,
dok čekamo.
Čekamo da prodje čekanje,
na koje se već naviknusmo,
jer nam postade rutina.
Nismo pokušali sa avanturom,
iz straha da ubija,
i neznanja da rutina,
Ubija brže.
Na kraju krajeva,
čekanje se završava,
i dolazi smrt.
Umiremo,a nismo pokušali.
Ustajalost života,
učinila je svoje.