среда, 25. март 2015.

Bajka




Još jedno veče. Vrzmam se po sobi ,čisto iz dosade. Hvata me neki osećaj ,čudnovat mogu vam reći. To je osećaj koji na svojim krilima uvek donese nešto inspiracije. Tako baš pričam sa prijateljem o tome kako me hvata to nešto. Inače on je jako dobar čovek, smiren poput najtiše reke koja teče u noć. Stariji je od mene, ali našli smo se. Tačnije on je našao mene i što bi rekli kapiramo se. Jednom mi je rekao da sam pali andjeo, pogodilo me to mogu vam reći, baš, baš. Upravo mi priča kako treba da prestanem da pišem pesme koje su mračne, pošto napisah jednu pre nego sedoh da pišem ovo što sada čitate. Inače imamo zajedničke teme. Obojica verujemo u bolje sutra i snagu ovih naših čudnovatih misli. On ima 28, ja 18 i jos maštamo, ali šta nas briga. Volim to kod njega i Sanje, to dečije u njima. Onu neustrašivost i bezgraničnost uma što svako dete ima. Aaaa, da. Sanja je jedno posebno biće. Jeste žensko, ali ja je ne gledam tako. Običavala je da me ljulja na ljuljašci kad smo bili mali. Sad je diplomirani stomatolog i ponosan sam na nju. Znate mi smo se našli posle dosta godina. Tacnije ona je ponovo našla mene i eto od tada smo nerazdvojni, a deli nas dosta kilometara. I sad znam šta mislite dok čitate ovo, ali nije. Sanja je moj prijatelj za sva vremena. To je duša od čoveka moji ljudi. Sad baš dok čitam sve gore napisano nešto mi liči na oproštajno pismo, hahaha. Opušteno biću ja ovde još dugo, ne idem nikuda. Imam velike planove za budućnost. Videćete. Elem da ne dužim previše sa ovim kao uvodom, nego da krenem na nešto konkretno.
Život vidim kao bajku. Verujem u moć misli i u ono da je sve moguće, samo je pitanje koliko jako verujete. Reći ću vam da ako želite nešto jako kao što ste želeli dok ste bili dete, ostvariće se, verujte mi. Dosta maštam znate. Pogotovo naveče, kad mi mesec izadje u susret. Običavamo da prošetamo, on i ja. Uhvati me za ruku i povede dole niz potok, crtajući mi put po travi koja se njiše na vetru. Uvek me dovede do velikog kamena na koji ja sednem da se odmorim, kao dete kada se uzbudi od sreće pa zastane na trenutak. Onda se okrenem da gledam u borovu šumu sa druge strane reke. Ima jedna mala čistina tu ispred nje, na koju izadju vile da igraju. Uhvate se u kolo i plešu i sve su prelepe. Svaka na svoj način.  Jedna uvek izadje iz kola, dodje do mene, uhvati me za ruku pa igramo. Znate prošla me jako povredila. Bila je predivnog osmeha u haljini azurne boje i prelepih očiju koje ne odaju strah. Napustila me prebrzo, nisam ni stigao da je osvojim. To me dotuklo, ali me naučila da ne možeš posedovati nikoga i da niko ne poseduje tebe, takodje nikoga ne možeš naterati da te voli. Zahvalan sam joj na tome.
Ovo veče , došla je druga. Duge guste crne kose, malih ali lepih smedjih ošiju koje odaju sreću, lepog osmeha i lica nežnog poput svile. Stala je ispred mene u haljini raznih nijansi zelene i uhvatila me za ruku da igramo. Tako dok je pored mene izgleda mi kao nešto nežno sto treba čuvati. Lepo mi je sa njom. Simpatična je i baš mi se svidja,  ali kao da se nisam zaljubio, barem nije isti osećaj kao pre. Mada polako, tek smo se upoznali, tek počeli da igramo ili je do onoga što me prethodna naučila, šta znam. Samo cu vam reći tj. nadam se da će ostati dosta dugo, dovoljno dugo da probudim sve ovo dečije u sebi jos više, a ako ode, pa ne plašim se. Samo se pitam čemu će me ona naučiti?